Сунце жеже, запара је љута,
Свака биљка стоји забринута.
Цветак један, клонуо је жедан,
На тој суши хоће да с’ осуши.
Из далека страшан облак јури,
Цвет га моли да тако не жури.
Стан’ облаче, ороси ми груди,
Да се живот у мени пробуди.
Стани цвете, причекај ме болан,
Пун сам леда, даље ићи морам.
Кад се вратим помоћ’ ћу ти души,
Облак оде, цветак се осуши.
