’’Stazama detinjstva’’ naslov je nove knjige učiteljice, pesnikinje i pisca dramskih tekstova za decu Lucije Tasić. Ovo je prva knjiga u kojoj je pesnikinja vešto uklopila poeziju i prozu. Prva knjiga u kojoj je sa ponosom dodala i svoje devojačko prezime Barać. Knjiga predstavlja odu njenim roditeljima, roditeljstvu, tradicionalnim vrednostima i zavičaju. U kratkoj biografiji Lucija se ovako predstavila:
Lucija je ćerka Lele i Antuna Barać, sestra Anđelke Marković, unuka Anđe i Duja Baraća i Lucije i Miše Nicingera, majka Nikole Tasića, supruga Tomislava Tasića.
Rođena je 3. decembra 1967. godine u Rumi. Do dvadeset druge godine je živela u Platičevu. Od dvadeset druge godine živi u Valjevu gde je svila svoje porodično gnezdo. Iako je odavno otišla iz zavičaja, nikada ga nije napustila i zaboravila. Zavičajne slike žive duboko u njoj, a oslikava ih perom i srcem.
Svoj utisak o knjizi biranim rečima, sa puno emocija izrazio je recenzent, mladi književnik Ivo Torbica.
NA LUCIJINIM STAZAMA DETINJSTVA
Čitajući zbirku priča “Stazama detinjstva“, već od prve reči i rečenice, osetio sam naboj dubokih i iskrenih emocija i misli, kojima je autorka i književnica, Lucija Tasić, vešto, preko svog pera i bogatog književnog znanja i iskustva, utkala u svoju novu knjigu. Sam naziv nam govori o suštini i nameri priča.
Glavna tema, od korice do korice, jeste ljubav, i to ona iskrena, bezgranična i bezuslovna. Ljubav koja ne bledi. Akcenat je stavljen na porodicu, detinjstvo, bezbrižno odrastanje uz oca, majku i sestru, ali i na značaj porekla i vere.
Za Luciju je porodica sve i svja. Iako je ona uspešna žena, supruga, majka i prosvetna radnica, u svojim pričama detaljno opisuje vreme i okolnosti kada je bila devojčica, devojka u tinejdžerskim danima, sve do njenih zrelih godina. Taj period života, kako i sama ističe, nikada ne može, ali i nipošto ne želi da zaboravi. Bila je obasipana pažnjom i ljubavlju. Neretko i nekim drugim, manje lepim momentima, poput prerane smrti oca Antuna, a kasnije i majke Magdalene.
U Lucijinim mislima su i dalje jasne slike događaja i njenih dragih predaka – baka, dedova, tetaka, ujaka, strica.. I sada oseća miris i ukus poslastica koje su vešto, iskusno i sa zadovoljstvom spremane za mnogočlanu porodicu.
Priča koju sam više puta pročitao (iako su sve podjednako dobre) je „Anđa je tri puta umrla“. Pored zanimljivih činjenica iz života Lucijine bake Anđe, po tatinoj liniji, ova priča je protkana prejakim nitima ljubavi, najplemenitijih osećanja i emocija. U njoj se ističe „jaka žena“ i koliko je, u stvari, važna uloga iste za porodicu i u kojoj meri je u stanju da podnese težak teret na plećima.
Pored Lucijine bake Anđe, žensku odanost, hrabrost i požrtvovanost vidimo u opisu njene majke Magdalene. Autorka nas pobliže sa njom, ali i svojim ocem, upoznaje u prvoj priči „Porodično gnezdo“, sa kojom i otvara knjigu. U njoj su glavni motivi, pored ljubavi, poverenje, strpljenje, posvećenost i upornost. Njoj se, na jedan suptilan, ali više nego emotivan način, vraća u pričama „Suze“, „Bore“ i „Ruke“.
Za Luciju je otac, od kada zna sebe, uzor, pokretač i inspiracija. Vrlo detaljno, uz neprestanu dozu sentimentalnosti, pripoveda o njegovom kratkom i teškom životu. To se posebno vidi u pričama „Sećanje na tatu“ i „Dani tuge“.
Takođe, izrazito i ponosno se ističe Srem i selo Platičevo u kom je književnica odrasla. Njemu se uvek rado vraća, kao i svojoj rodnoj kući. U sobi iz koje je otišla i dalje oseća pozitivnu energiju, neizmernu ljubav i toplinu. Jedna priča je baš toj sobi posvećena, kao i interesantnoj plišanoj igrački koja će, verujem, mnogima izmamiti poneki uzdah i suzu, kao što je to bilo u mom slučaju, dok sam je čitao.
Knjiga se zatvara neobičnom pričom „More“, u kojoj Lucija dodatno „poentira“, ističući, još jedanput, značaj ljubavi, porodičnog doma, roditelja i svih onih ljudi zbog kojih je danas baš onakva kakva zapravo i jeste. Iako otac i majka više nisu živi i fizički pored nje, uspomene i sećanja ne prolaze.
Ukrasi, koji uveliko doprinose sadržajnosti i kvalitetu ove knjige, su stare porodične crno-bele fotografije iz Lucijinog bogatog porodičnog albuma, ali i njene predivne pesme, kojih ovde ima nekoliko, i to: „Samo jedna je kuća dom“, „Zavičajne slike“ „Mom tati“, „Zauvek u srcu“ i pesma o detinjstvu.
Ovo štivo je nesvakidašnje. Ono nije kao većina drugih komercijalnog tipa. Gotovo sam siguran da za Luciju predstavlja ogromnu sentimentalnu i nesagledivu duhovnu vrednost, ali i svojevrstan dokument, jer se u ovom književnom delu konceptualno predstavlja gotovo čitava njena familija kroz specifične društveno- istorijske okolnosti u kojima su živeli, od međuratnog perioda u Dalmaciji, Drugog svetskog rata i sve do današnjih dana u Srbiji i Sremu.
Ističem da se značaj knjige posebno ogleda u univerzalnim i vrlo važnim životnim porukama, koje će preko Lucijinih, više nego zanimljivih i emotivnih, priča, nesumnjivo dopreti do svakog njenog čitaoca.
Kuću mogu mnogi da izgube, ali ne i dom. Ko smo i šta smo bez njega? On mora ostati svetinja. Mesto, kojem ćemo se uvek, uz osmehe, setu i poneku suzu, konstantno vraćati. Zato ga ljubomorno čuvajmo i nosimo u svom srcu, sve dok dišemo i postojimo.
Ivo Torbica, Kolega po peru i kredi
MOM TATI
Godinama o Tebi ne mogu da pišem,
toliko boli da jedva dišem.
Otišao si u cvetu mladosti
ne sačekavši mnoge radosti.
Ostavio si me na pola puta,
otad duša moja neprestano luta.
Poricala sam, ljutila se, ignorisala
a onda u noći tiho plakala.
Šta bi mi rekao, šta savetovao?
U kom bi smeru moj život tekao?
Nema odgovora na mnoga pitanja
koja su me mučila do svitanja.
Odavno sam istinu prihvatila,
odavno ti odlazak oprostila.
Shvatila sam da nije bilo izbora,
bilo je onako kako mora.
Znam da živiš u društvu anđela
i da me svaki dan gledaš sa neba.
Znam da ćemo jednom zajedno biti
i da nas ništa neće rastaviti.
MORE
Potrbuške opružena na mekoj ležaljci osećam samo vetar koji masira moja umorna pleća. Godina između dva letovanja bila je radna, naporna, duga. Miris mora, plavetnilo morskih dubina, blagi jutarnji sunčevi zraci miluju moju dušu. Stari, dobro znani predeli, donose radost i nova uzbuđenja.
Sve je tiho. Na plaži nema ljudi. Čuje se samo poneki galeb koji se s vremena na vreme oglasi da se zna kome pripada ova morska raskoš i ko je njen gospodar. Svakog sata tišinu prekidaju otkucaji crkvenog zvona koji dugo odjekuju pučinom. Čini se da ovaj zvuk zvona opominje na prolaznost i da svima nama koji ga čujemo poručuje da živimo baš sad, da koristimo svaki trenutak života, jer on se nikad više neće ponoviti.
Vetar je sve jači. More se uzburkalo. Nemirni talasi snažno udaraju u pontu. Ne smeta mi što me zapljuskuju i što je peškir ispod mene mokar. Misli odjednom počinju da lutaju. Neverovatno je kako neki zvuci i neka mesta prizivaju divna, bezbrižna, davno prošla vremena. Uspomene se ređaju u mislima i pretvaraju u film.
Vratila sam se ravno četrdeset šest godina unazad. Da li je moguće da moja sećanja sežu tako daleko? Pred zatvorenim očima pojavila se slika dve devojčice sa slamenim šeširićima na glavama. Jedna od njih ima osam godina i šareni šlauf oko struka. Druga devojčica ima četiri godine i šlauf u obliku belog labuda. Starija devojčica je vesela i smeje se, ali ne voli vodu. Mlađa stalno prći usta i duri se što joj ne dozvoljavaju da bude u moru koliko hoće. Tako nadurena ovekovečena je i na fotografiji. Kad su je fotografisali okrenuli su labuda u stranu da joj ne zaklanja lice. Nisu znali da je njoj labud bio draži od sopstvenog lica. Htela je da se vidi njen drug i pratilac u morskim dubinama. Njemu je verovala više nego Tati. Uz njega je jedino bila sigurna. Starija devojčica je moja sestra. Mlađa sam ja.
Mama je bila punačka i nižeg rasta. Prava „Madžarica“! Tata visok i vitak. Pravi Dalmatinac! Slikali smo se u plićaku. Prijateljica mojih roditelja tetka Emica bila je zgodna žena. Gurala je decu u stranu da bi slikala svoje zgodno telo. Mami je baš to godilo, da mi stanemo ispred Nje i da joj prikrijemo obline. Mnogo puta je o tome uz smeh pričala.
Svi su nasmejani i zadovoljni na toj fotografiji, osim mene napućenih usana u znak protesta zbog belog labuda.
Zanimljivo je da se ostalih letovanja gotovo i ne sećam. Uvek smo sestra i ja išle na more sa Mamom. Tata više nikad nije išao sa nama. Možda je baš zato ova slika ostala duboko ukorenjena u mom sećanju.
Pomalo ukočena okrenula sam se na leđa. Sunce nije bilo jako, pa sam mogla da posmatram oblake. Brzo su plovili nebom u svom plavetnilu. I gle! Iznenada se pojavio jedan neobičan oblačak. Njemu kao da se nije žurilo. Stajao je posred neba i naspram mene. Ličio je na čamac, što je probudilo moju pažnju. To me je prenulo iz sanjarenja o divnim prošlim vremenima. Ovo nije bio prazan čamac. U njemu stoje dvoje ljudi. Žena je punačka sa punđom na potiljku. Glavu je naslonila na muškarčevo rame. Prava „Madžarica“! Muškarac je visok i vitak. Pravi Dalmatinac! Zagrlio je ženu (koja se, sigurna sam) , zadovoljno smeška. Oboje su podigli ruke u znak pozdrava. Mašu. Da! Meni mašu! Znam ko je ovaj zaljubljeni par. Njihova ljubav i sada me greje. Oni i dalje bde nada mnom.
Moji roditelji plove nekim paralelnim beskonačnim morima. Mama se više ne plaši morskih dubina. Sigurna je u nežnom zagrljaju mog Tate. Možda joj baš sad, ovog trena dok ih posmatram, pevuši njihovu pesmu „Ne luduj Lelo, čuće te selo! Ta tvoja usta plamena pusta, te tvoje kose, pamet mi nose.“
Na krilima vetra polako su nestajali iz mog vidokruga. Mahala sam obema rukama dok sam u sebi pevušila nastavak pesme „Čini se, čini, po mesečini, po tihoj noći Antun će doći“.
Preplavio me je val sreće jer znam da su moji roditelji Antun i Lela zajedno u večnosti. I letovanje, i more, i sunce, i vetar, i talasi i moj život, sve, baš sve me seća na Njih. Oni su u meni i ja sam deo Njih. Dali su mi život i najbolji deo sebe, a ja se trudim da im na najbolji način vratim.
