Slabašan starac je otišao da živi sa svojim sinom, snajom i četvorogodišnjim unukom. Starčeve su ruke drhtale, vid mu je bio zamućen, a korak mu je posrtao. Porodica je ručala zajedno za stolom. Ali, dedine drhtave ruke i slab vid bi obrok učinile vrlo teškim… Zrna graška su padala s viljuške na pod. Kad je uzeo čašu, mleko se prolilo po stolnjaku. Nered je ljutio sina i snaju.
„Moramo nešto uraditi s dedom“ – rekao je sin jednoga dana. Dosta mi je prolivenog mleka, glasnog jedenja i hrane na podu. Stoga su muž i žena postavili mali sto u uglu. Tu je deda jeo sam dok je ostatak porodice uživao u jelu.
Nakon što je deda u međuvremenu razbio tanjir ili dva, hrana mu je posluživana u drvenoj činiji. Kad bi porodica pogledala u smeru dede, ponekad bi videli tugu u njegovim očima dok je sedeo sam. Usprkos tome, jedine reči koje je mladi par imao za njega su bile reči prekora ako bi mu pao tanjir ili je prosuo hranu.
Sve je to četverogodišnji unuk posmatrao u tišini.
Jednom pre večere, otac je primetio da se njegov sin igra s komadićima drveta na podu. Blago ga je upitao: „Šta to radiš sine?“
Dečak je odgovorio: „Oh, izrađujem činije za tebe i mamu iz kojih ćete jesti kada ja odrastem.“
Četverogodišnjak se nasmešio i nastavio sa svojim poslom.
Ove reči su poput munje pogodile roditelje. Iako nisu prozborili ni reč, znali su šta moraju da učine. Te su večeri uzeli dedu za ruku i nježno ga doveli za svoj sto.
