Разговарали се Турци у кавани, шта је најгоре на овом свијету.
Један вели: „Зла жена.“
Други вели: „Зла година.“
Трећи вели: „Зла ћуд.“
И тако редом док један повиче из буџака: „Турске ми вјере! ви не знате ниједан шта је најгоре на овоме свијету… Нема ништа горега од пијана Влаха и од гладна Турчина. Један пут ја мртав гладан дођем пред једну влашку кућу, а Влах пред кућом теше држалицу за будак. Како ја сјашем с коња, а ја повичем на Влаха: „Држи море коња, па вичи Влахињу, нека мијеси погачу, и кува цицвару и пече кокош“,па онда отидем у кућу. У кући сједи, сједи; чекај, нема ништа! Ни Влаха ни Влахиње… Нит’ се шта пече, ни вари.
Онда ја скочим, па изиђем на поље, а то мој коњ стоји, ђе сам га и сјао, а Влах једнако теше и ђеља држалицу. Онда ја не знајући, да је крмак пијан, сврнем лулу, па њега камишем преко леђа, а он се исправи, па ни пет, ни девет, него распали држалицом мене иза врата, а ја бацим чибук, па пођем руком за нож, а он још једном, аја те на руке. И Турске ми вјере, да не долећеше жене, ћадијаху бити г….а и од мене и од њега.“
