Živeo nekad neki siromašak po imenu Žoao Barandao, pa imao ženu i mnogo dece. Nije mu bilo lako da prehrani toliku porodicu, te će jednom kazati svojoj ženi:
– Ženo, s ovolikim čoporom dece ovde nam više nema života. Hajde da pođemo u šumu, pa da tamo podignemo kuću i ostanemo da živimo.
Elem, skupiše oni svoje prnje i krenuše. Kad su došli u šumu, siromašak izabra lepo mesto za kuću i stade sekirom da obara drveće. Najednom, začu glas iz dubine šume:
– Ko je to, javi se!
– Ja sam – odvrati siromašak.
– Ko to – ja? – ponovi glas.
– Žoao Barandao.
– Šta tu radiš?
– Obaram drveće da sagradim kuću.
– Ej, vi! – naredi glas. – Pomozite Žoau Barandau da poobara drveće i sagradi kuću.
Za tili čas iz šume izađe čitava vojska ljudi – pravi pravcati mravinjak – i nije dugo potrajalo, a šuma je bila potpuno raskrčena. Onda ljudi nestadoše kako su se i pojavili.
Veoma zadovoljan, Žoao Barandao sagradi kućicu i stade da živi u njoj sa ženom i decom.
Sledećeg jutra uze srp, stavi šešir i reče ženi da ide u šumu kako bi raskrčio oranicu. Nije stigao ni da se prihvati posla, kad ponovo ču glas iz dubine šume:
– Ko je to, javi se!
– Ja sam.
– Ko to – ja?
– Žoao Barandao.
– Šta tu radiš?
– Eto, krčim mesto za oranicu.
– Ej, vi! Pomozite Žoau Barandau da raskrči mesto za oranicu.
Iz šume izađe čitava vojska ljudi: bilo ih je gotovo koliko zrnevlja na kukuruznom polju. Stadoše mahati srpovima i za tili čas raskrčiše čitav proplanak.
Siromašak pođe kući, da sačeka da se zemlja sasuši.
Posle izvesnog vremena dođe ponovo da pokupi suvu travu i suvo granje i spali ih. Samo što suvo lišće i granje zapucketaše na vatri, onaj isti glas pozva Žoaa Barandaa i upita ga ko je i zašto je došao.
Žoao Barandao odgovori da je to on, i da je došao da spali suvo granje.
Glas izdade naređenje, iz šume istog časa izađe čitava vojska ljudi i za tren oka skupi na gomilu sve granje i spali ga.
Sve se to ponavljalo i kad je Žoao Barandao kosio travu, kopao brazde, sejao kukuruz, bob i manioku: dovoljno je bilo da dođe na njivu i samo zakorači, i već je odjekivao onaj glas, a zatim su iz šume izlazili ljudi i pomagali mu u radu.
I kod kuće se ponavljalo to isto. Prosto im se više nije mililo živeti. Plašili su se da će, ako se nečega prihvate i nešto započnu da rade, onaj glas iz šume čuti i početi da im dosađuje zapitkivanjem. Jednom siromašak odluči da zakolje svinju. Samo što je ona stala da skiči, glas je već pitao šta se događa. I pošto je doznao, naredi:
– Ej vi, pomozite Žoau Barandau da zakolje svinju.
Ostalo je poznato, svinja je za tren oka bila zaklana i priređena.
Kada se kukuruz pojavio u klipu, ali je još bio zelen, Žoao Barandao je mora da ode nekuda od kuće. Spremi se on za put, pa naredi ženi da bez njega ne odlazi na njivu. Ali je žena bila tvrdoglava: samo što je muž prekoračio prag, otrča ona na njivu. Nastojeći da je niko ne čuje, tiho obiđe celu njivu. Kad je već nameravala da pođe kući, spopade je želja da proba kukuruz, te otkide jedan klip – deci za večeru. Stabljika krcnu, i glas se odmah stade raspitivati ko je to i zašto je došao.
Žena odgovori: – Ja sam, žena Žoaa Barandaa. Odlomila sam klip kukuruza.
Uto se pojaviše oni ljudi i polrmiše sav kukuruz, iako je bio još zelen. Polomiše ga i nestadoše. A žena je stajala i gledala pogažene stabljike, i srce joj se cepalo od tuge. Setila se šta joj je muž rekao odlazeći na put, ali se nije imalo kud: naričući, poče da odvlači zeleni kukuruz kući. I ponovo glas upita ko je i šta radi, a zatim se ču:
– Ej vi, pomozite ženi Žoaa Barandaa da odnese kukuruz kući.
Nije stigla ni okom da trepne, a svi klipovi se, brižljivo složeni, nađoše u dvorištu.
Kada se Žoao Barandao vratio i ugledao tužnu sliku, i kad mu je žena sve ispripoved kraja. Otkinuo je lijanu i stao da tuče ženu. Žena stade da vrišti iz sve snage:
– U pomoc! Spasite me! Glas se istog časa odazva:
– Šta se to događa?
– Ja, Žoao Barandao, učim pameti svoju ženu.
– Ej vi, pomozite Žoau Barandau da nauči pameti svoju ženu.
Istrčaše iz šume momci sa debelim lijanama u rukama i stadoše da tuku jadnicu. Nije dugo potrajalo, a ona izdahnu od silnih udaraca.
Vide Žoao Barandao da tu više za njega nema života, skupi svoje prnje, uhvati decu za ruke, pa napusti zauvek svoju kuću u šumi.
