Učiteljica osnovne škole dala je svojim učenicima zadatak da napišu sastav o tome što bi želeli da im Bog učini. Na kraju dana, dok je ocenjivala sastave, pročitala je jedan koji ju je učinio vrlo emocionalnom. Njen muž, koji je upravo ušao u stan, ugledao ju je uplakanu i upitao:
„Šta se dogodilo?“
„Pročitaj ovo, to je sastav jednog od mojih učenika.“
Bože, večeras te molim da mi učiniš nešto vrlo posebno. Učini da postanem televizor. Želim zauzeti njegovo mesto i živeti kao televizor u mojoj kući. Želim imati svoje posebno mesto i da se moja porodica okuplja oko mene. Želim da me shvataju ozbiljno dok govorim. Želim biti centar pažnje i da me čuju bez prekidanja i pitanja. Želim biti u društvu svoga tate kad dođe kući sa posla, čak i kad je umoran. Želim da me moja mama želi čak i kad je uzrujana, umesto da me ignoriše. Želim da se moja braća bore kako bi bili sa mnom. Želim osetiti kako moja porodica sve ostavlja sa strane, barem ponekad, samo da bi provodila vreme sa mnom. I na kraju, ali ne i manje važno, želim ih učiniti srećnim i zabaviti ih. Bože, ne pitam previše. Samo želim živeti kao televizor.
U tom je trenutku ganuti muž rekao:
„O moj Bože, jadno dete. Kakve grozne roditelje ima.“
Žena ga pogleda i rekla:
„Ovaj je sastav napisala naša ćerka!“
