Duboko ispod zemlje, tamo gde svetlo teško dopire, a tama diše oko ramena, ljudi su vekovima kopali rude, tragali za zlatom, ugljem, dijamantima…
Ali nisu nosili samo lampe, alat i užinu – nosili su i čitav rudnik sujeverja. I nije to bilo bez razloga – pod zemljom se svaki šum, svaka senka i svaka reč čuje jače.
Rudari su uvek znali – nisi sam u jami. Tu su i duhovi, i stari rudari, i Bog, i đavo… i zato – ćuti, pazi i poštuj pravila podzemlja.
NE ZVIŽDI! NIKAD!
Kao i kod mornara i glumaca, zviždanje pod zemljom je zabranjeno. Smatralo se da zvižduk doziva nesreću, duhove rudnika, pa čak i rušenje krova jame.
Zviždanje = poziv smrti – to su govorili stariji rudari, i mlađi su ih uvek slušali. Ako neko ipak zvizne – mora da pljune tri puta i dotakne zemlju.
NIKAD NE ULAZI PRVI U JAMU
U mnogim rudarskim krajevima (posebno na Balkanu), prvi ulazak u jamu nosi rizik. Prvi ulazi najiskusniji rudar, koji zna da „pozdravi jamu“, udari čekićem po zidu tri puta i zamoli rudarske sile da budu blage.
Ako novi rudar pokuša da prvi uđe – stariji ga zaustave i pošalju „da proveri opremu“. Ne piše mu se dobro ako uđe prvi bez blagoslova.
NE POMINJI ZMIJU!
Zmija se u rudarskoj simbolici smatra nosiljem loših vesti, smrti i urušavanja. Čak i ako je vide, ne govore da je to bila zmija, već kažu:
„Ona što gmiže“
„Tiha“
„Užarena nit“
Ako neko slučajno izgovori „zmija“, mora da izađe iz jame i opere lice vodom iz kante koja „stoji u senici“ (posebna kanta koja stoji van pogona – samo za sujeverja).
PEVANJE? NE POD ZEMLJOM!
Smatralo se da pesma remeti duhove jame i tera sreću. Glasno pevanje moglo je da se protumači kao izazivanje sudbine.
Postojao je i običaj da samo jedan stari rudar sme da pevuši, i to tiho, ako oseća da je jama „mirna“. Svi ostali – tiho, bez šale, bez zafrkancije.
DUHOVI RUDNIKA – „STARI RUDAR JOŠ RADI“
U mnogim rudnicima, veruje se da duhovi starih rudara još uvek čuvaju jamu. Ako se nešto dogodi – alat se sruši, zrak se ugasi, nešto „šapne iz mraka“ – kaže se:
„Stari je nešto rekao“
„Zna on šta sledi“
„Počastimo ga“
Rudari su znali da ostave malo hrane, komadić hleba ili gutljaj rakije na ulazu jame – za dušu onih koji su ostali pod zemljom.
AKO IZGUBIŠ KOMPAS – SEDI, NE MRDAJ!
Rudari su znali da jama ume da „okrene čoveku osećaj pravca“. Ako neko izgubi orijentaciju – ne pokušava da sam traži izlaz, već seda i čeka da ga zovu. Verovalo se da ako kreneš naslepo, izlaziš pravo u nesreću.
KAD KRENE SIGNAL – NE PRIČAJ
Svi rudari poštuju svetost rudarskog zvona – kad se oglasi, ćuti se i kreće odmah. Nema pitanja, nema komentara. To je glas rudnika – i on zna više nego ti.
SREĆA – OD KONCA DO KRSTA
Rudari često nose:
- Končić crveni, da ih štiti od nesreće
- Kamenčić iz prve jame gde su radili
- Ikonicu, najčešće Svetog Prokopija – zaštitnika rudara
- Krstić od drveta u džepu, koji se ne pokazuje nikom
Jedan stari rudar iz Aleksinca nikad nije ulazio u jamu bez pertle koju mu je isplela žena. Kad je jednom zaboravio – nije ni ušao tog dana. „Neka gori, ja ne silazim“, rekao je.
KAD SE ČUJE UDARAC KOJI „NE ODZVANJA“…
Rudari znaju – svaki udarac čekićem ima svoj zvuk. Ako ne odzvanja – znači da je tlo šuplje, opasno i blizu urušavanja. To nije sujeverje – to je iskustvo pretvoreno u instinkt.
ZAKLJUČAK: RUDARI – TIHI ČUVARI PODZEMLJA I VERE U NEVIDLJIVO
Rudarska sujeverja nisu prazna verovanja – to su nepisani zakoni opstanka, prenošeni sa kolena na koleno, u mraku, pod lampom i tišinom koja bruji glasnije od sirene.
U jami se zna red, zna se kome se šapuće, zna se kad se ćuti i kad se staje.
Jer pod zemljom, više nego bilo gde – reč ima težinu.
