U našem susedstvu stanovao je debeli apotekar. Njegova apoteka bila je jedina u našem kraju, pa je dobro zarađivao. U njegovoj kući bilo je svega što se novcem moglo kupiti. Imao je jedinog sina, razmaženog i plačljivog Borisa.
Dečak je svakodevno zahtevao čas ovo, čas ono. Ponekad bi se danima kmezio, sve dok nebi dobio ono što je tražio. Tako je naterao oca da mu kupi bickl, a nešto kasnije i dečiji auto. Oko novog auta okupilo se mnogo radoznale dece. Auto se pokretao pedalama, ali Borisu nije bilo potrebno da se napreže jer smo ga mi gurali. Kad sam ga zamolio da i ja malo vozim auto, nadmeno mi je rekao:
„Ne može! Još si mali“.
Uvredio me je time što je kazao da sam mali. Jer, on je nepunu godinu bio stariji od mene.
Nekim starijim dečacima je dozvoljavao da voze auto, sve dok jednog dana nije otpao zadnji točak. Opet je Boris svakog dana plačući ispraćao i dočekivao oca. Ne znam šta je tražio, samo sam čuo apotekarove reči:
„Poručio sam iz Nemačke, strpi se dok ne stigne.“
Drugi naš sused, zidarski radnik, imao je istog tolikog sina. Ne sećam se dečakovog imena, ali zvali smo ga Vezica. Taj nadimak dobio je zato što je jednoga dana radosno dotrčao da nam se pohvali:
„Tata mi je kupio nove vezice!“
„A cipele?“, upitali smo, videći da su mu sasvim dotrajale. Cipele će mi kupiti kada bude imao više para.
“Pogledajte vezice zar nisu lepe?”, počeli smo da ga zadirkujemo, ali tim nismo pomutili njegovo zadovoljstvo. Otišao je Borisu da i njemu pokaže vezice. Boris nije mogao shvatiti da se neko može radovati novim vezicama, pa ga je ošamario i oterao. Jednom mi je moj drug Vezica, sav srećan pokazao školjku koju mu je dao neki dečak. Takvih školjki nalazili smo dosta na morskoj obali. Posmatrao sam ga sa žaljenjem.
Kada sam otišao kući, kazao sam majci da mi je žao tog nesrećnog siromaška.
“Zašto misliš da je nesrećan?”, upitala je majka.
“Zato što nema igračakla. Raduje se kad dobije običnu školjku”, rekao sam i dodao, “a Boris ima šta god zaželi.”
“Vidiš sine”, na to će majka. “Bogatstvo ne donosi uvek sreću i zadovoljstvo. I ako Boris ima skupocene igračke, uvek je nezadovoljan i plačljiv. A onaj siromah ume da se raduje svemu, pa i običnoj školjki. To je prava sreća!”
