(КИЛИМАНЏАРО, АФРИЧКИ БРИЈЕГ: ПРИ ДНУ ЈЕ ЖЕГА, ПРИ ВРХУ СНИЈЕГ)
Једнога снијежног дана
три се другара сложе
да пођу на далек пут:
слонче од порцулана,
мајмун од сиве коже
и лав од вуне, жут.
Зима им дојади јака
и сила Симе дјечака.
Жали се такав лав,
тужан, очупан сав:
„Страшна је, каже, зима,
кад стегне снагом свом,
а још је гори Сима,
бије нас — као гром!“
Мајмунче за њим рече:
Африка, топли крај,
гдје врело сунце пече
нама је завичај!
Африка зове нас,
нама је тамо спас,
другови, сви у кас!“
Весело слонче труби:
„Хајдмо у гнијездо старо!
Бјежмо од људи грубих!
Правац — Килиманџаро!“
И једног зимског дана,
док се пахуље множе,
на далек пођоше пут
слонче од порцулана,
мајмун од сиве коже
и лав од вуне, жут.
Ишли су тако право,
гором, за дивљом козом,
равницом, журним ходом,
низбрдо стрмоглаво,
некад се труцкали возом,
а негдје љуљали бродом.
Мајмун је збијао шале,
ту му не треба смијене,
па је весело било
до саме ноћи снене.
Лав је чувао стражу
ноћу, будан и љут,
а слон је трубио силно:
„Склањај се, правите пут!“
Најзад се дигоше увис
око њих вјетар свира,
путују изнад гора
на змају од папира,
на змају чудних шара
у правцу Килиманџара.
Најзад — спазише брдо
високо, под снијежном капом.
„То ти је Килиманџаро,
кунем се главом и шапом!“
повика мали лав
од среће блистав сав . . .
Данас под ноћним бријегом
где бујан живот ври,
понекад сретнеш, кажу,
чудне звијерчице три.
Видиш их зором раном,
дању, у сутон тих:
никог не лове оне,
нит ико лови њих . . .
А код нас мећава гуди,
завија, чуда ствара,
док мали Сима сања
шуме Килиманџара.
Сања и у сну гледа
афричке тајне путе,
на њима слонче, мајмун
и лав од вуне жуте.
