Ево нам већ и марта,
с њим сунце у шуму стиже,
утисну стопало златно
од букве до клена стара,
и у сребрно плтно потоке попретвара.
Врабац се од радости
пролећне воде напи.
Протеже загрејане кости
гавран на сувој грани,
гуштер у каменој шкрапи.
Све што у шуми живи
сунцу се обрадова
и стаде да се cкyпљa:
и ноћна птица сова
и дивље пчеле из дупља.
Сабра се пуно бића
на шумскоме пропланку:
дотрча медвед с троје
још дремовних мечића,
зец с пуно деце своје.
Дојури брзо и лија,
дуги реп за собом пружа;
однекуд и корњача
полако докорача,
води уза се пужа.
Па запеваше сунцу:
„Топлотом земљу нахрани,
позови младо биље,
измами лист на грани –
не враћа нам се у шпиље.
Не враћа нам се више
у зимеке тесне јаме,
где на влаrу мирише,
не враћа нам се у легла,
под бусен, ни под камен.
Не гледа нам се више
облак, поље без траве,
грање у шуми суво.
Зови никсице плаве,
зови бабино уво!
У поток руке увуци,
па горску воду избистри,
заспи воћњаке цветом,
озелени њиву у луци,
облаке с неба истри!“
Само што рекоше жељу,
сунце им поред ногу
измами прву траву,
и од самог снега бељу
белину осу по глory.
Три копља зец увис скочи,
заигра радосно мече,
птици заблисrаше очи.
А младо, одморно сунце
пече ли с неба, пече.
