Нисмо више, као некад, гласни,
шалама се неки једва смеју,
загрљаји ни јаки, ни страсни,
успомене попут перја веју.
Одлазимо. Остају за нама,
мир часова и провере знања,
ситне среће засуте бригама,
изостанци, бољке, оправдања.
Остављамо парове и групе,
што путују у друга столећа,
урезане поруке у клупе,
сплет јесени, зима и пролећа.
Остављамо строгост граматике,
ред правила, опита, система,
лаких стрепњи због математике,
историје и задатих тема.
Остављамо формуле и шеме,
брижном руком писане лекције,
скице, слике, дрхтања и треме,
игре, песме, глуму и секције.
Остављамо одморе сред кише,
на таблама обрисане мисли,
ђачке згоде заборав већ брише,
дневници се под прашином стисли.
Остављамо екскурзије сјајне,
с љубавима првим, пуним бола,
прекривеним велом строге тајне,
док о њима прича цела школа.
Одлазимо. Говорили ми смо,
чим би распуст на школски праг стао:
– Збогом школо, волели те нисмо!
А сад нам је, ипак, мало жао.
Шалама се неки једва смеју,
загрљаји ни јаки, ни страсни,
успомене попут перја веју,
нисмо више, као некад, гласни…
