Можете ли да замислите спортискињу репрезентације Србије, атлетичарку, дугогодишњу првакињу државе у бацању копља у улози и професији васпитачице? Нисам могла ни ја!
Сара је рођена 2000. године у Сремској Митровици. Поуздано знам њене мере по рођењу: 4.350 килопграма и 60 центиметара. Изгледало је да ће Сара бити неко ко ће се бавити строгим послом у којем нема места за љубав, нежност и компромисе. То је било у реду. Не можемо сви имати ту срећу да постанемо васпитачи!
Сара завршава три средње школе медицинске струке: медицинска сестра-васпитач, фармацеутски техничар и здравствена нега. Сара уписује факултет са жељом да стекне диплому струковног васпитача. Гле, чуда! Сара исказује вољу и интересовање да ради у вртићу. И би тако.
Наша најмлађа колегиница каскала је за нама, свакодневно се трудећи да нас стигне и достигне. Покушала је некада и да прескочи по неколико степеника у том скакутању, али је схватила да је постати васпитач процес који се не добија стеченом дипломом, него залагањем, радом и трудом. И почела је Сара да се залаже, ради и труди. Распоређена на пословима превентивне здравствене заштите, спонатно се усмерила ка остварењу циљева који воде ка здравом развоју детета.
Сара је координатор Тима за превентивну здраствену заштиту ПУ „Стоногица“. Сарађује уско и блиско са педијатром, психологом, логопедом и стоматологом. Редовни систематски прегледи деце праћени су њеним будним оком, белешкама и запажањима. Приликом прегледа логопеда, односно, тестирања на правилан изговор гласова матерњег језика, Сара „смета“ логопеду, јер завирује у дечија уста, пратећи положај језика и зубића при изговору гласова.
Сара сматра да деца треба да се суоче са својим страховима од зубара. Бира најдивнију зубарку Марину Даненбаун Релић као „саучесницу“ у овој намери. „Медентина Дигитал“ тим је део Тима за ПЗЗ наше установе.
Сара је озбиљно схватила своју улогу у праћењу исхране деце. Дете мора да једе, наравно. У Сарином погледу, то изгледа овако – дете мора све да поједе! И све деца поједу, када је Сара ту.
Сару је спорт научио дисциплини, сатници, строгој подели на одмор и рад, броју сати сна, количини калорија, такмичењу и победи. Деци је било лако да прате Сару. Деца воле устаљен режим и предвидљивост. Нама није било лако. Ми смо креативци, користимо прилике које нас мотивишу, прилагођавамо се ситуацијама, не желимо увек да знамо шта нас чека. Мало је Сара променила нас, мало смо ми променили Сару. И нађосмо се на путу заједничке добробити за све. Радили смо на усаглашености са Сариним „мора“, а Сара се спремно исказивала на разнолике креативне начине: правила је лутке од картона – животиње Саване, била је ментор над дечијим ликовним стваралаштвом, учествовала у маскенбалима и приредбама. Од Нате је научила да на маскенбалу мора бити лепа. Колико видим, Ана и ја ћемо заувек бити костимиране у Вештице и Зле маћехе.
Сара се активно стручно усавршава, посебно на теме везане за превенцију здравља детета, на здрав развој детета, на чиниоце који до тога доводе.
Сара чита о инклузији, о дечијој педагогији и психологији.
Сара учи да свира.
Сара је носилац пројекта „Здрава среда“, који траје читаву радну годину и који за циљ има стицање здравих навика живљења деце.
Сара је омиљена васпитачица. Један дечак се озбиљно забринуо када је чуо да се Сара венчава: „Да ли мене Сара више не воли?“ Душа мала.
Сара је моја колегиница и моја ћерка. Као дете немирна, разиграна, увек спремна на то да нешто истражује. Никада уморна, увек са милион питања. Сећам се да сам јој говорила да би волела да њено дете има толико енергије, прохтева и питања. Сара ће ускоро постати мама, а ја сам се покајала због својих речи (тада нисам знала да ћу њено дете ја чувати). Мада, имам план, ту су Ана и Ната, па ћемо моје унуче уписати у њихове групе. Преко везе.
Сара је лепа и одговорна, Сара воли да кува и да измишља рецепте.
Сара сматра да се победник увек може бити и да је ствар у томе колико ћеш дати себе да у томе успеш.
Научила сам је да је у животу све могуће, а да за оно што није само треба више времена. Понекад и сама заборавим на то, али ту је Сара да ме подсети. Ту је Сара да подсети све нас да живот није увек ружичаст. Требао нам је такав породични члан у „Стоногици“.
Сара је велики хуманитарац. Доброчинитељ који увек зна шта је неком другом потребно. Сара је организатор Хуманитарне акције „Изнедримо добро“, која се сваког јула одржава на левој обали реке Саве. Том приликом сакупимо новчана средства која преусмеравамо на помоћ породицама са децом којима су најпотребнија. Сари није тешко да прегледа, сложи и да спакује на стотине килограма сакупљене гардеробе, обуће, постељине, које прослеђујемо другарима из „Дечијег села“.
Сара остварује постављене циљеве. Ја мислим да то има везе са бацањем копља.
Никада нисам Сару могла замислити у професији васпитача, а данас знам да никада нећу престати да будем поносна што она то јесте.
Представљајући колегинице и колегу, запослене у „Стоногици“, по ко зна који пут сам осетила захвалност што сам део тог Тима. Писала сам о њима из оног угла из којег бих волела да прочитам текст о васпитачу свог детета. Све оне имају беспрекорну радну биографију и портфолија која броје неколико широких регистратора. Као родитеља, не би ме баш пуно занимао назив семинара које је релаизовао васпитач мог детета, нити просек оцена из индекса, али би ме занимало све ово што сам писала о колегама. Бити васпитач је више од професије!
Весна Станимировић, Сарина колегиница и мајка
