Jasmina Turturea je rođena u Beloj Crkvi. Za sebe kaže da se njen najveći doprinos sredini, u kojoj živi, radi i stvara, ogleda u činjenici da pored redovne nastave u osnovnoj školi “Dositej Obradović”, sa 32 godine staža, već dvadeset punih godina unapređuje neformalni rad u svim segmentima.
Predsednica je NVO “Škola plus – Dositej Obradović” od osnivanja (2001. godine), u kojoj promoviše interkulturalizam, stvara partnerstva kroz primere dobre prakse, kroz definisanje svesti dece, omladine i njihovih roditelja o civilizacijskom i demokratskom okviru, na globalnom nivou. Njen pozitivan stav u bogatom stvaralačkom radu doprineo je da iniciraa, osmišljava, realizuje i implementira edukativne programe koji, kroz razvijanje vrednosti o značaju kvalitativnog obrazovnog diskursa, nude respektabilnu perspektivu u pogledu mogućnosti neposrednije primene unapređivanja obrazovne prakse.
Njena posvećenost obrazovnom radu stvara podsticajnu atmosferu, toleranciju, višejezičnost i multikulturalnost. Strpljivo hoda napred, ruši razne barijere, samo sa jednim ciljem – da u svojoj nerazvijenoj, ruralnoj sredini pokaže da mora da se istraje u borbi sa promenama u društvu, da se osmišljava slobodno vreme dece i omladine, kao bi se izgradili u zdrave i jake ličnosti, koji će moći da izgrade svest o sebi samima, kao slobodnim ličnostima.
Samo tako, biće u situaciji da se pravilno razvijaju i da kasnije, u svojim sredinama, započnu akcije i da se izbore za svoje mesto.
Jasmina pospešuje volonterizam i nudi najbolje interese svakog deteta, jer celovito sagledava zadovoljavanje potreba svakog od njih.
Jasmina Turturea dodaje: “Čini mi se da sam napravila dobar spoj formalnog i neformalnog obrazovanja, jer moj rad podržava veliki broj roditelja i saradnika. Kada organizujemo radionice i manifestacije, prostorije budu male da prime sve zainteresovane iz šire lokalne zajednice.
Autorka sam na stotine članaka o aktivnostima, kako mog rada iz nastave, tako i rada Škole plus, koji se publikuju u Prosvetnom pregledu, nedeljniku Dnevnik, nedeljniku Libertatea,l okalnim novinama BC Fleš, i na regionalnim televizijskim kanalima.
Takođe sam autorka i svakodnevno ažuriram blog Škole plus i fejsbuk profil a pišem i za sajt škole. Autorka sam i realizatorka školskog letopisa za poslednjih pet školskih godina.
Pratim inovacije, a pravi primer za to je moje učestvovanje u Onlajn nedelji, kroz aktivnosti sa polaznicima digitalnog maratona, koja je značajno doprinela povećanju digitalne pismenosti i unela inovativni pristup u nastavi. Takođe se smanjio jaz u odnosu ruralno-urbane digitalne pismenosti. Time je nastavljen rad na daljem razvoju digitalne pismenosti i primeni IT znanja. Bio je to veoma interesantan potez, koji je imao za cilj kako jačanje profesionalne kompetencije nastavnika, tako i odličnu saradnju među kolegama. A ono što je najvažnije, obezbedio je osmehe na licima svih učenika. Dragoceno bogatstvo.”
OSMEH I GOVOR KOJI PODIŽU IZ APATIJE
“Često gostujem na TV Banat, lokalnom radiju BC Info i prava sam promoterka školskih aktivnosti. Trudim se da moj osmeh i govor podižu iz apatije i da ohrabruju sve da deluju. Kroz moje radionice, čiji je fokus na osnaživanju komunikacije, veštinama timskog rada, izgradnji sigurnog prostora za ophođenje sa prisutnim nesigurnostima, tenzijama i diskriminacijom, prošlo je više od hiljadu i pet stotina dece i omladine kao i njihovih roditelja.
Moj volonterski rad u trećem sektoru poznat je i izvan granica naše zemlje, i naš gradić je zahvaljujući tom iscrpnom radu poznat u četiri regije u Rumuniji, sa kojima je ostvarena bogata prosvetna saradnja.
Moj rad sa darovitim učenicima u trouglu učenik – nastavnik – roditelj prezentovan je na mnogobrojnim didaktičkim seminarima u organizaciji Didaktičke kuće iz Rešice i Ministarstva državnog obrazovanja Rumunije, na kojima su i učenici predstavljali svoje radove a bila sam i organizatorka i jedna od realizatora Simpozijuma za prosvetne radnike Rumunije i Srbije u Beloj Crkvi, pod nazivom: “Banatski učitelj kao promoter obrazovanja.”
Već duži niz godina realizujem organizovanje stručnih seminara, a u skladu sa Pravilnikom o stalnom stručnom usavršavanju nastavnika. Na taj način afirmišem obrazovanje i doprinosim jačanju profesionalnih kompetencija kako sebi, tako i svim zainteresovanim kolegama.
Najveći ponos mi je što je naša organizacija 2004. godine predstavljala Srbiju na 47. Ženevskoj konferenciji obrazovanja UNESKO, kao primer dobre prakse u vannastavnim aktivnostima, te smo od Ministarstva prosvete dobili preporuku za dalji rad.
Ponosna sam i na doprinos u razvoju savremenog umetničkog stvaralaštva, sa željom da upravo kroz mala umetnička udruženja promovišem kulturu i umetnost na najbolji mogući način. To je pokazala i novogodišnja predstava – mjuzikl na četiri jezika, čiji sam bila idejni tvorac.
Ponela sam lavovski deo posla, osmislila, doradila tekstove, napravila audiciju, režirala, postavila scenografiju za božićni mjuzikl “Ovde stanuje ljubav”, koji je okupio 42 deteta na sceni i ogroman broj roditelja i saradnika u pripremi, a pomenuti mjuzikl, veoma neobičan i interesantan, pun umetničkog karaktera, izveden je i u susednoj državi Rumuniji, tačnije u Srpskoj gimnaziji u Temišvaru, o čemu imamo video i foto zapise.
Imam i bogatu i plodnu saradnju sa češkom zajednicom, kao i sa Ambasadom češke Republike u Beogradu.
Za ostvarivanje potencijala svakog deteta, koristim razne vrste rezonovanja. Jer, Učitelj zna da će, ono što gradi s ljubavlju i istinom, ostati zauvek.
Moj moto je: Priča o jednoj školi (Bašta, Čarls Meri) je priča koja pruža nadu da je moguća korisnija i radosnija škola. Takvom je može učiniti samo kvalitetan nastavnik, a njega može iznedriti samo odgovorna škola. Nju, pak, stvara zdravo društvo, ono koje je u stanju da sagleda važnost i isplativost ulaganja u obrazovanje, u baštovana umesto u biljne vaši, u nastavnika umesto u divizije.
ČINI MI SE, PONEKAD, DA SAM CELOG DETINJSTVA SANJALA DA BUDEM UPRAVO OVO ŠTO JESAM: Borkinja, rokerka, drugarica, majka, baka, volonterka…
U stvari, čini mi se da sam više ljudi na više mesta. Tako nekako. Vesela sam, pozitivna, iskrena i empatična od ranog detinjstva, do danas. Pamtim lepo i skromno detinjstvo, sa roditeljima kojima je poštenje i vredan rad uvek bio na prvom mestu. Gromade od ljudi. Pamtim prvu drugaricu iz peska, Gocu, koja mi je i dan danas podrška, kao koleginica u istoj školi, sa kojom svakog jutra kupujem užinu i smejem se, onako, od srca! Kao nekada, kad smo bili đaci iste ove škole u kojoj radimo.
Pamtim da su naše majke spremale u školi užinu i kuvale čaj, volonterski, naravno. Često Gocu podsetim da se naše majke nikada nisu osećale dužne jedna prema drugoj, nisu nosile poklone za dobro delo, već su permanentno pomagale jedna drugoj, i uživale u tome. Bez obzira što se pomoć tada ogledala u šivenju, radu u bašti, nošenju drva za ogrev… a danas je to više intelektualni rad iz digitalne pismenosti… Važne su dobre namere i ona pozitivna energija. A danas je toga sve manje.
Duboko verujem u pravdu, u nekakav životni balans. Verujem u poverenje i strpljenje. Ovo poslednje, stekla sam godinama. To je ta nekakva životna mudrost. Znam da sve materijalno nestane, razgradi se, a ostane samo ono što smo od sebe dali. Nekako sam naučila da vidim, ne da gledam, da čujem, umesto da slušam, osetljiva na sve oko sebe. Sa radošću dočekam svako novo jutro, svesna da ono ne menja ništa, mi menjamo sve!
Najviše volim kafu sa prijateljima, druženja i dragocene trenutke sa porodicom. Aktivna sam i u lokalnom Savetu za obrazovanje i članica sam Upravnog odbora Crvenog krsta. Volim koncerte, večeri poezije i putovanja.Volim pesmu i igru. Volim Jadransko more. Volim da volim.
Mada, ne mogu sebe da zamislim bez dečije graje i dečijeg osmeha. Neprocenljivo!
Krajem devedesetih godina i početkom 2000. bila sam autorka i voditelj dečije emisije na radiju Bela Crkva ( 92,4 mhz) pod nazivom: “Otkačene kerefeke”. Bila je to emisija samo sa dečijim pesmama, pričama za decu, kvizovima i nagradama. Veoma slušana i jedina emisija za decu na talasima belocrkvanskog radija od tih dana, do danas.
