Негде у срцу овога града
док јулска жега ужасна влада
испред пекаре њушка псећа
као да пита: „Где ли је срећа?
Бели се крзно репатог створа
и псећа суза из ока прети.
Зар се овако живети мора?
Зар да се псића нико не сети?
Без воде, хране сатима чека
да међ’ људе спази Човека.
Многи до пекаре ове дођу..
Једу, па оду. За пса не маре…
Неки му мрвицу баце кад прођу,
псеће се очи на трен се озаре.
И реп се зањише… Псић се нада
да ће га неко спасити јада.
И ево чуда: дечак се створи
ко да разуме и псеће боли.
„Малени, дођи! Ала си леп!“
А псић изнова зањиха реп.
На жеђ и глад тај заборави,
лавежом дечака отпоздрави.
А дечак, гле, друг је прави:
решен о овом створу да брине.
Самог га више не остави.
Такве су Праве Величине!
