Home Bajke i priče POZNO JESENJE JUTRO – Isidora Sekulić

POZNO JESENJE JUTRO – Isidora Sekulić

123
0
Pixabay License

Seljaci još spavaju, a po drumu prolaze samo vetar i stud.

Bolesna trava se nasisala vlage, omlitavila i polegla i kao arktička mahovina pomodrila od mraza i slane.

Na ivici jendeka letošnji čkalj razapeo svoje osušene krte stabljičice, sa pobodenim ćelavim lopaticama, a na uvelom listu leži mrtav jedan od onih finih baštenskih paukova, što padaju na raspuštene kose malih devojčica i spavaju u krunicama belih jorgovana.

Na dnu jendeka ćuti barica i strepi od prve ledene kore što će doći.

U jednom udubljenom tragu čovečjeg stopala čuči vrabac. Zgrčio svoje promrzle nožice, i čini se da je u zemlju zaboden. Uvukao vrat, stegao kljun, i dok temperatura naglo pada, njegovo malo srce kuca nejednako i retko.

Na nebu dve-tri rasplakane zvezde, u vazduhu dva-tri smrznuta mesečeva zraka.

U dnu polja stoje redovi crnih debelih stabala, i po ukrštenim suvarcima se vidi da šuma ne živi.

Tamo na strani krupan bik doživljuje pozno jesenje jutro. Leži; pod njim i oko njega se otopila slana i puši se zemlja. Uz rogove nakostrešeni čuperci kovrdžave dlake, a pod ispupčenim crnim čelom svetla vlaga sanjivih očiju. Obara glavu i sluzavi svojim nozdrvama miriše travu, žutu, kao šafran, gorku kao pelen.

– Kleče, zaljulja se, grdan i težak, i strahovito šupljim tonom prastarih životinjskih grdosija riknu pozdrav Bogu Suncu.

Zatim još dugo beše tišina i oblačno, a iz šume dopiraše samo miris trulih drveta i mrtvih insekata.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here