Огњен је осетио огромну тишину. Из све снаге је наћулио уши у жељи да било шта чује, али авај, ништа. Још увек у неверици, због толике тишине, на вратима своје собе угледа Милицу. Утрчала је и задихано узвикнула:
– Огњене, спремај се брзо. Морамо ићи.
– Где? – збуњено погледа у сестру.
– Како где! – гласно повика Милица.
– Сада ми је јавила Љубица да су код ње Јаков, Вук, Луна, Миа и Лазар. Чекају нас, па ћемо скупа свратити по Машу, Јефимију и Петру и онда идемо.
– Сви они!? -зачуди се Огњен. – Откуд то да је и Лазар у групи? Он се дружи само да својим братом.
– Зашто се чудиш? Па и Константин и Нађа су ту. Ни они се баш не друже са никим. А ако хоћеш искрено, ни ти и ја баш не претерујемо у дружењу – одговори Милица, а у себи помисли ( није ни чудо што Деда Мраз не жели да дође, када се нико са никим не дружи, а и не игра, само најрођенији).
– Оно јесте. Исто Дуња и Мићан. Они су себи довољни. Када мало погледам код свакога је то слично. Углавном су сви у кућама, на мобилном или компјутеру, играју игрице, дописују се и не знају да киме, лајкују и слично – надовезује се Огњен.
– Но у реду. Немамо сада много времена за такав разговор. Било, како било, идемо, чекају нас – озбиљно рече Милица.
Огњен је послушао сестру, али и даље га је мучила необична тишина. Ипак рече:
– Добро, али где ћемо ми сви?
– Шта то питаш! Па да одобровољимо Нову Годину да нам се врати. Начули смо да код нас неће доћи, нема ни Деда Мраза, ирваса, Снешка Белића. Ове године ће нас заобићи. Само ће прелетети сва та чаролија, високо изнад нас.
– А, то је то – постаде му одједном јасно. – Зато је толика тишина. Ево, спреман сам – рече и брзо навуче јакну и стави капу на главу.
– Идемо. Хајде!
– Не може тако. Ниси узео оно најважније. Како мислиш да је вратиш?
– Па шта треба? – упита сестру.
– Ево овако, ти понеси санке, онај стари дедин шешир, да и прапорце које нам је прошле године поклонио Деда Мраз. Ја ћу украсе за јелку, ону најсјајнију звезду и мој чаробни штапић.
Огњен је изненађено погледа па рече;
– Зар ћеш понети твој чаробни штапић!? Па ниси никоме дозвољавала ни да приђе њему.
– Да, али ово је сада заиста озбиљна ствар. Буквално се спасава Нова Година – званично рече Милица.
Брзо све спаковаше и тако натоварени изађоше на улицу.
Дочекала их је нема тишина. Није било ни једног облачка, ветар је нестао, гране на дрвећу су мировале. Ништа се није померало, нити чуло. Ни у даљини се није назирао било какав наговештај да би могла пасти најситнија пахуљица, или можда задува и најслабији ветрић.
Друштво их је већ чекало, препуних руку. Неко је носио лампионе, неко украсне капе, много разноразних сребрних, златних, црвених украса за јелку. Било је ту неколико санки, три велике јелке, чак један (додуше мали) светлећи ирвас, разне кугле у бојама, траке, кићанке, светлеће лампице, машнице, венчиће и ко зна чега још. Свако је понео своје најдраже и најлепше украсе и играчке. Без размишљања су их се одрекли зарад заједничке користи.
– Стигли сте, сада смо сви на броју – некако званично и свечано рече Лазар.
– Можемо кренути.
И пођоше.
Можда је некоме, ко би наишао, изгледала мало чудна ова необично опремљена дружина, али нико ништа није рекао. Само би мало застао, испратио их погледом и наставио свој пут.
А и наша дружина је ишла својим путем. Мирно и достојанствено. Нису тачно знали где ће стићи, али мисија је била у току. Најзад су угледали једно узвишење и без речи се попели на њега.
Тамо их је чекало изненађење. Угледали су Стевана и Јану из треће улице, па Леону и Нецу. Били су ту и Даница, Петар, Јован, Гојко и Ана. Они су већ одложили своје „благо“.
– Ехеј, стигли сте – весело ускликну Ана.
– Па овде је цео наш крај – усхићено повикаше у глас придошлице.
– Браво, одмах на посао – задовољан је Петар.
Брзо су распоредили јелке у правилном размаку. Поред сваке јелке су ставили санке. Уз весели и раздраган разговор и договор су за тили час окитили сваку јелку. На врх су ставили звезде. Радили су ужурбано и сложно. Као да су одувек то чинили, посао је текао складно. Осећала се радост и срећа што су ту скупа, заједно. Нико није повисио тон, или се због нечега изнервирао или можда наљутио. Напротив, све је текло у правој хармонији. Чуо се само весели жагор и радосни дечји смех. Нису ни осетили када је нестала она зебња, која се свакоме од њих негде у крајичку срца беше скрила.
Када су и последњи, најситнији украс поставили, зајапурених образа, сјајних очију, са осмехом на уснама су се измакли мало даље и погледали шта су урадили. Призор је био очаравајући. Као из најлепше бајке. Гледали су занесено. Интересантно, нико се ни једног тренутка није сетио мобилног телефона. Леонин пас Џеки је гласно залајао, весело машући репом, показујући да је и он усхићен.
Милица је искористила тај тренутак свеопште очараности и кришом кроз ваздух направила неколико кругова својим чаробним штапићем, неопажено намигнувши Огњену. Узвратио јој је саучесничким осмехом.
И гле, одједном, док су се сви дивили малом, чаробном њиховом сеоцету (како су га назвали) изнад њих се почеше појављивати беле, сјајне пахуљице. Најпре је понека нежно пролетела кроз ваздух. Затим проструји лагани, прохладни ветрић, а онда све хладнији носећи собом прегршти пахуља.
Сви поскочише од радости. Почеше хватати пахуље раздрагано се смејући. Њиховој радости није било краја, јер су пахуље падале све више претворивши се у прави правцати снег.
– Брзо Снешко, брзо – повикао је Стеван.
Вредне руке (сада већ повелике) дружине, уз неизмерну радост, лако су направиле великог Снешка Белића. На главу су му ставили шешир који је донео Огњен. Луна је дала дугмиће, уста, нос, и очи је наместила Јефимија, шал су обмотали Константин, Јана и Даница. Завршавајући посао Нецо, Маша и Вук су постављали санке поред Снешка, када се одједном зачуо прекрасан звук звонких прапораца. Сви су погледали у вис, одакле је и допирао.
Негде између милиона белих пахуља, учини им се сребрни траг кочија са ирвасима, те угледаше црвену бунду и капу.
– Хееј, хеејј, хеејј, управо је изнад нас, на санкама пролетео Деда Мраз са ирвасима, носећи нам поклоне – узвикну Милица.
– Урааа, урааа, долази нам Нова Година, долази нам чаролија – орило се из све снаге.
– Браво за Нову Годину, браво за Деда Мраза. Вратили смо их – викали су у глас.
– Браво и за нас, када смо успели да дамо једни другима нешто своје и то од срца. Видели смо да када смо сложни, када нисмо себични, а посебно када смо овако у групи заједно да можемо све – узвикнуо је Огњен.
– Истина, баш је тако. Од сада ћемо се више дружити – свечано су обећали сви у глас, гледајући према сребрном трагу Деда Мразових саона кроз зимску чаролију.
