U šumi su rasla dva drveta — jedno pravo, drugo krivo. Svaki dan bi pravo drvo govorilo krivom:
„Pogledaj mene… visok sam, prav i lep. A ti si sav iskrivljen, niko ne želi da te gleda.“
Zajedno su rasli godinama.
A onda su jednog dana došle drvoseče. Pogledali su šumu i rekli:
„Posecite sva prava stabla, ostavite kriva.“
Tako su prava stabla završila kao daske, čačkalice i papir.
A ono krivo drvo?
Još uvek stoji tamo — raste, jača, postaje sve neobičnije i jedinstvenije.
Pouka:
Ne moraš biti kao svi da bi bio vredan. Ponekad baš ono što te čini drugačijim — čini te trajnim.
