Потрошен попут
школске креде,
и расут испод
табле, ко креч.
Готово да нема
ни једне среде,
а да ми не фалиш
ко блага реч.
Четвртком чекам,
жедан се надам
да ћеш однекуд
у вид ми банути,
и, као несташан
дечак страдам,
за мало љубави
што нећеш канути.
Петком се враћам
до куће горак,
са две јединице
из чежње голе,
ослушкујући путем
знани корак,
у празном срцу
из пусте школе.
Понедељак и уторак
више не бројим,
кад тебе нема,
немам ни себе.
И све док те волим
знам да постојим,
а постојим
да волим тебе.
