Evo ga, najzad, osvanuo je i dan polaska u školu – dan Ikanove i moje teške pogibije.
Bilo je oko toga velikog spremanja i trke.
Morao sam najprije da se umijem, i to sasvim temeljito: da operem vrat i oba uva, a ne, kao do tada, da pokvasim samo nos i oči. Morao sam čak i noge da perem, i to skoro do koljena.
Strahota jedna, pa eto ti!
Mama mi je isprobala novu ličku kapicu i košulju, a djed lagane opanke oputnjaše. Kad sam se tako uredio i nakinđurio, ličio sam na malog kočopernog pjetlića »đuđana« crvene kreste.
Neki stariji seljak, prolazeći pored naše kuće, začudi se tolikom
spremanju i začuđeno upita:
– Kud će vam taj mali? Da neće u Ameriku kad ga toliko češagijate?
– Neće, bogme, nego u školu – veselo graknu moj djed.
– Uh, jadna mu majka! – huknu onaj seljak. – Odraće ga tamo živa.
– Neće, neće, ne da njega njegov djed.
