Иза шума, иза гора,
иза река, иза мора
жбуња, трава,
опет ноћас тебе чека
чудна нека звезда плава,
звезда права.
Чак и ако не верујеш,
пробај тога да се сетиш.
Кад жамуриш и кад заспиш,
ти покушај да је чујеш,
да осетиш,
да је стигнеш и ухватиш
и сачуваш кад се вратиш.
Али пази ако није
сасвим плава, сасвим права,
мора лепше да се спава:
да се сања до свитања.
Мора даље да се лута.
Тристо пута.
Петсто пута.
Мора друга да се нађе.
Трећа.
Пета.
Мора у сну да се зађе
на крај света.
И још даље иза краја:
до бескраја.
Мора бити такве звезде.
Што се чудиш?
Пази само да је негде
не испустиш док се будиш.
Једног дана,
једне ноћи,
не знам када, ал знам тачно,
изгледаће небо без ње
тако празно, тако мрачно.
И сва сунца
све лепоте
и све очи што се јаве,
никад без ње неће бити
сасвим твоје, сасвим праве.
Ја ти нећу рећи шта је
ова звезда чудна, сјајна.
Кад је нађеш – сам ћеш знати.
Сад је тајна.
