Под прозором Јелице
зрију трешње белице.
Не верује Јеца љута
да постоји трешња жута.
„Моја трешња пуна мана,
Види… жута к’о банана.
Није тајна да се крије,
Па можда и трешња није.“
Гледа Петар, па ко ветар,
Успео се цео метар,
да обере белице.
трешње мале Јелице.
Пуца воћка, сок се цеди,
трешња јесте, много вреди.
Петар једе, Јеца гледи,
не може да мирно седи.
Жутом трешњом усне слади,
неће више да се клади.
