Има једна песма стара,
Најежим се док је читам
И док тако риме иду,
ја се питам, баш се питам.
Зашто срећа, зашто туга?
Зашто чежња, зашто жудња?
Зашто љубав, зашто мржња?
Зашто ја, а не ми?
Зашто ти, а не ви?
Зашто ми, а не они?
Зашто ви, а не сви?
Вероватно, неки баланс мора да постоји.
Замислите да сте увек срећни
и да сте увек тужни,
да сте увек лепи
и да сте увек ружни,
да се сви увек волите,
и да се сви увек мрзите,
да сви увек чезнете
и да сви увек жудите.
Па то је стварно
само да полудите.
Зато, шта вам је чинити сами просудите,
да не полудите и не излудите.
