Home Bajke i priče PAN HIBŠIK – NARODNA BAJKA LUŽNIČKIH SRBA

PAN HIBŠIK – NARODNA BAJKA LUŽNIČKIH SRBA

129
0

To je bilo i nije bilo.
Otac i majka su imali jedinca sina koga su, kad se rodio, nazvali Pan Hibšik. Ali Pan Hibšik nije bio kao sva druga deca. Preko dana je išao u koži svinje, a samo preko noći bio je lep dečak.
To je njegove roditelje veoma zabrinjavalo. Oboje su mnoge mudre ljude i žene molili ne bi li im kako pomogli, ali sve je bilo uzalud.
U međuvremenu stiže Pan Hibšik do onih godina kada mladići misle na ženidbu. Tako se i on oženi. Ali njegova mlada žena se ljutila što joj muž preko dana u odvratnoj svinjskoj koži ide. Zato je razmišljala na koji načni bi postigla to da joj muž i preko dana bude tako lep kao po noći.
Konačno joj sinu zamisao, koju odluči da u noći izvede. Posle večere jako zažari peš. Kada njen muž zaspa, dograbi njegovu svinjsku kožu i hitro je baci u peć. Koža najednom buknu, a po celoj kući se raširi očajan smrad. Pan Hibšik oseti smrad, probudi se, skoči iz postelje i uteče. Ni do jutra se nije kući vratio. Njegova žena se rastuži i celog dana je svog muža tražila. Ali od ljudi koje je pitala, nijedan nije znao gde je i nijedan ga nije video.
Žena se reši da u svet pođe i svoga muža pronađe. Posle dugog putovanja, stiže jedne večeri u veliku šumu, gde ubrzo zaluta. Idući od kolibe do kolibe, ugleda na kraju jednu malenu.
„Ako ima ljudi, moliću ih za pomoć“, reče u sebi žena i zalupa na vrata. Na vratima se pojavi starica i upita:
– Šta tražiš?
– Draga nano – zamoli Hibšikova – primite me na prenoćište. Tamno je, a ja se u šumi ne snalazim.
Tada starica reče:
– Mila moja, ovde stanuje Vetar, moj muž, i zato te ne mogu da primim. Pošto svake večeri besan kući dolazi, on bi te smrvio kad bi te tu našao.
Ali sirota Hibšikova je tako molila da je starica nije mogla odbiti. Uvede je unutra i sakrije iza kaljeve peći. Potom zatraži da joj ispriča kako se našla u šumi. Kad ču ženinu priču, starica obeća da će svog Vetra zapitati nije li negde Pana Hibšika video. Ubrzo ulete Vetar kroz prozor i povika:
– Fuj, fuj, tu na čoveka smrdi!
Starica mu odgovori:
– Celoga dana ni pticu nisam videla, a kamoli čoveka.
Vetar je i dalje besneo i grdio ljude, tako da je žena iza kaljeve peći bila vrlo nespokojna. Najzad zaspa. U cik zore, dok je Vetar još u postelji ležao, upita ga starica nije li možda na svojim putovanjima video nekakvog Pana Hibšika.
– Nisam – odgovori Vetar. – Ali možda moj brat Mesec za njega zna, jer on na sve visove i u sve kutove gleda. Potom izlete Vetar kroz prozor.
Hibšikova je iza kaljeve peći sve čula i odmah, čim je Vetar izleteo, zaputi se prema Mesecu. Ali pre nego što je pošla, podari joj starica lešnik i reče:
– Skrčkaj ga kad ti pomoć zatreba!
I pokaza joj put do Meseca. Hibšikova je opet putovala celi dugi dan. Kasno uveče, negde usred šume, približi se jednoj maloj kolibi, gde je još svetlelo.
Ona zalupa i opet se na vratima kolibe pojavi starica. Hibšikova joj se blago obrati:
– Prihvatite me, nano, večeras u svojoj kući!
Ali je starica ne htede da prihvati i reče:
– Moj muž, svetli Mesec, svakog dana u zoru dolazi veoma ljut. On bi te u svojoj jarosti mogao ubiti.
Pošto joj Hibšikova kaza za svoju muku i nevolju, starica popusti i dozvoli joj da ostane. Još joj obeća da će svog muža Meseca za njenog izgubljenog supruga zapitati. Hibšikova potom leže na drva iza peći.
U zoru dođe srebrokosi Mesec kući. On je bio tako gnevan da svoje čizme tresnu o zemlju. Grdio je što ljudi nikada nisu njime zadovoljni. Jednima svetli previše, drugima premalo, a nikad im nije postojan. Na kraju se umiri i leže. Ali, pre nego što usni, upita ga starica nije li možda Pana Hibšika video.
– Nisam – odgovori Mesec. – Treba pitati mog brata Sunce. On hodi od zore do večeri i obasjava sve vrhove i dolove. On bi ga morao videti. A sad, pusti me da spavam!
Hibšikova odmah nastavi put. Na rastanku podari joj starica lešnik i reče:
– Skrčkaj ga kada u nuždi budeš!
Potom joj pokaza put ka Suncu. Hibšikova joj se lepo zahvali, oprosti se i pođe dalje.
Opet proteče celi dugi dan. Tražeći Sunčevu kolibu, zabasa u veliku šumu. U toj šumi je pronađe i zalupa na vrata. Otvori joj starica, a ona je zamoli za konak.
– Sunce se uvek jako ljuti na ljude – odgovori joj starica. – Ako bi te zateklo, moglo bi da ti nanese zla.
Ali, na kraju, i ona se smilova, uvede je unutra i sakri iza peći, kraj drva. Starica joj još obeća da će Sunce pitati za pana Hibšika. Ali kad Sunce banu u kuću, još sa praga reče:
– Tu na čoveka miriše!
Starica mu odgovori:
– Celog dana nisam ni pticu videla, a kamoli čoveka!
Ali Sunce je bilo ljutito i grdilo ljude što se bog njih po ceo dan muči, a ne može da im ugodi. Jednima sija previše, drugima premalo i uvek im po svojoj volji zemlju greje.
– Tim ljudima nikad ne možeš biti ispravan – reče i usni.
U zoru upita starica Sunce nije li gde Pana Hibšika videlo.
– Video sam ga – odgovori Sunce. – On će danas u obližnjem selu sa drugom ženom proslaviti svadbu.
Pa klimnu svojoj zlatnom glavom u pozdrav i izlete kroz prozor napolje. Hibšikova, koja je sve čula, silno se uplaši. Skoči sa drva i pohita u to selo gde će njen Pan Hibšik sa drugom venčanje slaviti. Ali pre nego što je otišla, podarila joj je starica lešnik, rekavši:
– Skrčkaj ga kad u nevolji budeš!
Sirota napuštena žena provede još pola dana probijajući se kroz šumu. Najzad ugleda pred sobom selo iz kojeg je dopirala svirka i cika mladeži. Hibšikova se uplaši kada to ču i nije znala šta da preduzme. To se mladež veseli na svadbi njenog izgubljenog muža, koji je u međuvremenu drugu nevestu isprosio.
Ipak potrča iz šume da bi što pre do veselih svatova došla. Ali načini samo nekoliko koraka. Opet se tužna vrati u šumu. Setila se da se u takvoj haljini ne može da pojavi na svadbi. Bila je sva crna i iscepana, i ličila bi na prosjakinju, a ne na svadbarku. Ožalošćena, sede ispod borića, stavi glavu u dlanove i poče da razmišlja o svojoj nesreći. Iznenada, na um joj padoše lešnici koje je od onih starica dobila i seti se njihovih saveta: „Skrčkaj ga kad se u nevolji nađeš!“
Brzo izvadi prvi lešnik, koji je od Vetrove žene dobila, i skrčka ga kamenom. I gle – iz njega, kao cvet, izroni lepa svilena haljina, kakvu u životu nije videla. Ona tu haljinu bez oklevanja obuče i uputi se smirena na svadbu.
Kad je tamo stigla, svi su netremice gledali u nju i svi su nastojali da sa njom zaigraju. Svatovi, pa i mladoženja, pitali su se ko bi mogla da bude ta naočita gošća, ali je niko nije poznavao.
U noći, kad je veselje bilo najbučnije, uteče Hibšikova a da niko nije znao gde se izgubila.
Na drugi dan svadbe, još od rane zore, gledali su svatovi radoznalo niz put neće li se ona naočita gošća pojaviti opet. I gle – ona se, zbilja, pojavi, a sva je blistala u srebru. Hibšikova je danas još lepšu haljinu obukla, pošto je lešnik Mesečeve žene skrčkala. Svi igrači pohitali su joj u susret i počeli da je mole za igru. Ali je niko nije poznavao. Kasno u noći ona opet uteče, neprimetno kao što je i došla.
Trećeg dana u zoru, skrčka Hibšikova poslednji lešnik, koji je od Sunčeve žene dobila. U njemu nađe odeću kakva se samo zamisliti može. Bila je sva zlatnim nitima prošivena, tako da se kao pravo sunce sijala. Sada je Hibšikova bila toliko lepa da je se svatovi nisu mogli nagledati.
Najzad Panu Hibšiku sinu u glavi. On prepozna svoju ženu i shvati da je lepša od ma koje druge. Potajno se sastadoše, dogovoriše i naveče utekoše sa svadbe. Dugo su putovali do rodnog doma. Ako dosad nisu umrli, možete ih tamo naći spokojne i srećne.

SAŠA BOOKS

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here