Kорачала млада жена улицом, а за њом се и велико и мало освртало. Такав је сјај и таква радост из ње избијала да се чинило — сунчана се зрака у Лепотицу претворила. Не иде, већ трепери. Помишљајући на мужа и малог сина сама се сопственом ходу радује, кад, наједном, као укопана застаде Лепотица и сенка јој пређе преко лица: у сусрет јој је долазила старица толико јадна и погрбљена да се чинило истога ће се часа као бритвица преклопити и сложити на земљу.
»Баш је тешка старост!« — помисли Лепотица, гледајући како се бакица устрашено прибија уз зидове, док су пролазници, журећи, као раздражене осице налетали на њу.
На прелазу, старица застаде. Очигледно је требало да пређе на другу страну, а река људи и возила није престајала да тече. Лепотица јој приђе, узе је за руку и преведе преко улице, као да је по уском брвну преко набујале реке преводи.
— Хвала ти, кћери! — рече бакица и упита је чиме би јој се могла одужити.
Али, Лепотица слеже раменима: све она има! И породицу и дом, шта би још могла да пожели?
— Никад се не зна! — рече старица и пружи јој огледало не веће од длана, рекавши да таквог није било, нити ће бити. — Ако се у њега добро загледаш и из дна душе нешто пожелиш, огледало ће се разбити, али жеља ће ти бити испуњена! — старица се осмехну, а Лепотица узе огледало више да старицу не ожалости, него што је веровала њеним речима. Изненади је, ипак, што старице наједном, нестаде, као да се у дим претворила. Да јој на длану није било огледала могло јој се причинити да јој се старица само приснила, али огледало је било ту. Она га ћушну у шкрињу међу кошуље, па заборави и старицу и сусрет.
Јесу ли, затим, дани или је иверје по брзој реци летело?
Порасте и разграна се трешња под прозором Лепотице, на дебељушним ножицама усправи се син. Једва се Лепотица још и сећала старице и њеног дара, кад извлачећи кошуље из шкриње наиђе на огледало.
— Гле, камо се оно сакрило! — узвикну и загледа у своје радосно лице у огледалу, сети старичиног мучног хода, па прошапута: — Кад бих заувек остала овако млада, овако лепа, кад бих живела вечно! — и не дорече она своју мисао до краја, а разлеже се оштар, танани писак.
Огледало у њеној руци распрсну се и разлете на све стране.
— Шта би? — крикну млада жена, па поче скупљати расуту парчад огледала.
Али, никако јој није успевало да их сакупи: нека су међу даске у поду западала, друге је струја ваздуха односила кроз прозор. Утом, заплака у дворишту мали син. Ћушну Лепотица сакупљену парчад међу кошуље, па потрча у двориште и заборави и огледало и своју нејасну зебњу.
3везде године не броје: тек што пребаци Лепотица шал преко рамена — десет година мину. Не окрете се добро — а син у момка израстао, мужу седина чело покрила. А она увек иста: ниједне боре на лицу, ниједне седе у коси, лаконога и насмејана као сунчани зрачак лети кроз кућу. Чуди се што јој остарили отац и мајка, другарицама се лице спарушило, трешња као џиновски, зелени облак над кућом лебди.
— Ах, требало би о томе размислити! — рече себи, али још своју мисао не домислила, а помрли отац и мајка, син невесту довео у кућу, већ и унук двориштем трчи.
Гледа је муж и рођеним очима не верује: вршњакиње јој се смежурале као орахова мезгра, а она од јутарње звезде сјајнија! Коначно се осмели да је запита шта се то с њоме збива, али се жена само осмехну, и помисли: »Можда је ово само сан? Ако и јесте, нек потраје!«
Утом се невести између обрва уцрта бора, побеле коса изнад слепоочница. Кад неко непознат уђе у кућу већ се снахи обраћа као свекрви. У оку снахе, па сина виде Лепотица прво чуђење, па прекор.
Уздахну Лепотица, а у зору првога снежног дана умре муж. Ни у сну, ни на јави није могла да заборави његов поглед.
»А ти?« — питао је очима.
»Шта ја?« — Лепотица самој себи слегањем рамена одговори, кад су сахране учестале тако да јој се чинило како нема више ни венчања, ни рођења ни крштења.
Један за другим одлазили су под земљу познаници, рођаци, суседи. Све мање је било познатих лица у улици, у граду. Па и сама улица, сам град почео да се мења. Наместо башти и кућерака шикнуло у небо јато кула начињених од бетона и стакла. Син се повијати к земљи стао, унук невесту довео у кућу, већ и праунук кућом трчи, а она стално иста.
С чуђењем, прекором и као неком мржњом гледају је снаха и син, улица и град. — Ђаволу је душу продала! — шапућу већ и они који су с њеним унуком на свет дошли.
Је ли чудо што схвати Лепотица како свима око себе смета? Што виде да не разуме људе око себе? Већ се изгубили и послови које је волела: ко још меси, ко тка? Нема места за разбој у стану, и она је ту сувишна.
— Проклето огледало! — шапну једнога јутра у себи. — Кад бих бар мало остарила! Можда би син и унук милији поглед имали! — Пажљиво и да је нико не види, покуша Лепотица да састави комадиће огледала.
Узалуд! Ту и тамо недостајало је понеко парче, јављала се пукотина. Свако парченце, понаособ, враћало јој је њен лик: насмејан, блистав, проклето млад! Безуспешно је покушавала да споји ивице парчића.
— Ах, дођавола! — уздахну Лепотица и погледа ка улици, али улица као понор ка њој зјапи, људи се тек као тачкице виде. Нигде дрвета: само неки ћутљиви, ужурбани пролазници. Чак јој се и рођени син чини туђим: поседео, погрбљен, ћути.
Тако, ћутећи, и на онај свет оде, оставивши мајку сину и снахи од чијег је сина и снахе она већ била млађа! Шта је могла да прича с њима? Људе које је она волела, они нису знали ни по чувењу, а како се некад живело није их занимало. Сувишна и туђа живела је Лепотица, узалуд чекајући да дођу старост и смрт.
А онда, једнога дана, одлучи да смрт и старост сама потражи, да се својима скине с леђа. У светлу, пролећну зору сиђе Лепотица са стаклене куле и пође од града до града распитујући се за старост и смрт. Али, на сва њена питања људи су само слегали раменима.
Шта јој је тако младој и лепој? Зашто ђавола зове? Царство смрти? Па, нико се оданде није вратио да пут каже! Смејали су јој се људи у лице, саветујући јој да се окане свог трагања: смрт ће и сама доћи, сваком долази!
Али, њој није долазила и она одлучи да на другој страни тражи одговор и решење своје муке.
»Можда су звери мудрије!« — пође Лепотица у гору, али зечеви, веверице и срне одговор нису знале.
— Смрт је у вуку! — шапутали су зечеви и срне.
— Смрт је у орлу! — рекла је веверица.
— Смрт је у ловцу! — узвикнуо је орао.
— Смрт је у змији! — крикнуле су све животиње углас.
Зађе Лепотица у шипраг, зазва змију, али јој змија рече:
— Над тобом ја немам моћ!
— Па, шта да радим? Како да стигнем у царство смрти! — заплака Лепотица, а змија рече:
— Ићи ћеш дуго! На дну мора је пећина, у њој бисерница шкољка, а у шкољки две траве. Једна је трава живота, друга је травка смрти, обе су исте. На теби је да зарониш, да их нађеш, да распознаш. Одабереш ли травку живота, нема ти спаса: вечито ћеш земљом лутати — склизну змија иза стене и нестаде, а Лепотица пође у сусрет својој судбини.
Ко зна колико је ишла! Ко зна када у море заронила! Шљунак на обали не говори о томе. Но, када се пред зору утиша море причају рибари како виде да из мора излази једна жена, али приче су им различите. Једни тврде како виде старицу толико повијену да им се чини како ће се истога трена као бритвица преклопити. Други су уверени да се првима старица само привиђа: из мора излази Лепотица од јутарње звезде блиставија. У руци су јој две травке, гледа у њих, оклева коју да одабере, коју да баци.
