Home Svaštara „NE TRČI, PAŠĆEŠ I ISPRLJATI SE!“ – PA ŠTA? USTAĆEŠ I...

„NE TRČI, PAŠĆEŠ I ISPRLJATI SE!“ – PA ŠTA? USTAĆEŠ I OPRAĆEMO…

120
0
Pixabay License

Glavna opsesija nekih roditelja, a najviše bebisiterki, dadilja i baka, je da dete slučajno negde ne padne i da se ne isprlja. Ajd, još razumem ovo s padanjem jer pad može biti nezgodan, ali šta ako se dete isprlja? Pre bih se zabrinula ako se ne zaprlja. Kakvo je to dete?

Nemoj tu hodati, tu je bara, bićeš sva mokra!
Eto, već si isprljala majicu, a taman smo je obukli.
Nemoj trčati, pašćeš!
NE, NE, NE, NEMOJ, NE, NE, NE, NEMOJ, NE, NE, NE, NEMOJ, NE, NE, NE… Koje ste ne zapamtili?

Ako stalno ponavljamo iste reči, dete će razviti filter da ih ne čuje. Zamislite da vama neko stalno govori ne, ne, ne, ne, ne…. Jednostavno oglušite na to. Isto je i s decom. Ne čuju ono „ne“, ali čuju ostatak rečenice. I kad mislite da vas jete ne doživljava, u pravu ste. Uopšte vas ne doživljava.

A kad se dogodi neka situacija gde zaista trebate viknuti “Ne!” i sprečiti neku katastrofu, dete možda neće shvatiti da je taj vaš povik bitan i neće se zaustaviti. Uostalom, uvek vičete, što bi sad bilo drugačije. Zato reč „ne“ koristite birano i ciljano.

Teško je zaustaviti se i ne reći ne. Koliko god sam knjiga pročitala o odgoju mentalno zdrave dece, koliko god znam da bih trebala reč „ne“ dozirati na kapaljku, i sama je prečesto koristim. Prečesto za moj pojam, za nečiji tuđi možda premalo.

Deca trebaju roditelja da ih vodi kroz odrastanje, da ih usmerava. Ako imamo potpuno poverenje u roditelja, lakše ćemo prolaziti kroz faze razvoja nego ako se roditelja bojimo.

Želite li da vas deca slušaju jer vas se plaše ili jer vam veruju?

Pokušajte decu što manje ograničavati, a što više usmeravati. Umesto da mu kažete šta da NE radi, kažite mu šta DA radi. Je li zaista bitno ako uprlja majicu? Mislim da je to bitnije vama zbog vaše prezentacije kao majke ili oca u društvu.

Prošlog vikenda napokon je bio pravi topli sunčani dan pa smo ga kao porodica proveli uglavnom napolju, po prirodi i parkićima. Roditelji su obukli svoju djecu u lepu odeću i poveli ih na igranje.

Ne trči k’o divljak, pasšćeš i razbiti zube!
Ne možeš u blato, tu je prljavo.
Marko, jesam li rekla ne!?

Ove sam tri rečenice čula. U parkiću! Gde vodite dete da se zabavi, istrči i istražuje. Ovog puta nisu to bile dadilje i bake, koje inače po parkićima često viču „nemoj“ jer imaju strah od roditelja koji su im decu dali na poverenje (pa shvatam njihovu poziciju i zašto to viču).

Mina je sedela usred polusuvog blata s lopaticom i grabljicama. Rukama je onda premeštala grudve zemlje i smejala se ko da premešta ne znam što. Jedina je bila u tom blatu iako su se ostala deca isto htjela tu da igraju. Deo roditelja me gledao kao da nisam normalna jer mi dete sedi na zemlji i još je ja podstičem i igram se s njom umesto da kao oni sedim na klupici i izdajem naredbe.

Već smo navikle na to, redovno se igramo kao deca, tako da – istražujemo. Sednemo usred gomile lišća na podu i šuškamo, skupljamo kestene, tresemo drvo, kopamo blato. Mina padne i ja ne reagujem skakanjem (govorim o onom padanju kad se spotaknu sami o sebe i dočekaju se na ruke, ne o nekim situacijama ugrozenosti).

Naučila sam je kako da se digne, govorila često nema veze što si pala, bitno je da si se ponovo digla, mrlje koje su nastajale na odeći gledala sam gotovo sa zadovoljstvom jer sam znala da dete živi, da istražuje i skuplja znanje. Vlažne maramice ne nosim po parkićima.

ALI SVE JE PUNO BAKTERIJA, SKUPIĆE NEŠTO.
Ako tako razmišljate, nemojte guglati koliko bakterija živi u i na vašem telu, nemoj guglati mikroorganizme kojih vam je puno lice, poludećete. Od bakterija ne bežim iako se čuvamo.

Oprezni smo kad je u pitanju korona, redovno peremo rukice, odeća se pere… ali ne želim da budem rob antibakterijskih maramica. Nije dobro ni sve dezinfikovati. Takvo okruženje nije zdravo za izgradnju imuniteta, a bome ni mentalnog zdravlja deteta.

Ako dete učimo da se svega boji i da mu ne dopuštamo igru kroz istraživanje (skakanje po baricama je baš to – uče akciju i reakciju!), kako ćemo od njega stvoriti biće koje samo zaključuje. Hoće li to dete, jednom kad nas ne bude u blizini, početi da istražuje samostalno? Neka deca hoće, radiće vam iza leđa sve nedopuštene stvari. Ja sam ipak za to da takve stvari prolazimo zajedno.

Daću vam jedan primjer.
Mina se s nekih sedam-osam meseci odlučila da kreće. Do tada je bila na podu ili na kauču, više-manje ograničena u kretnjama. No ubrzo je želela sama da siđe s kauča. Umesto da sam poslušala glas u glavi koji je govorio stavi joj neku pregradu, šta ako padne, odlučila sam da je naučim kako da sama sigurno siđe i puže. Okrenula bih je na prsa, spustila jednu pa drugu nogu i rekla Bravo!. To smo ponavljale desetak puta pre nego što je sama uspela to da uradi. Višestruko nam se to isplatilo. Nikad nije pala s kauča.

Na isti smo je način učili kako da ovlada nekim drugim stvarima.
Bez brige, nisam ja neka ni zen majka ni zen osoba. Čak bih za sebe rekla da sam s one strane krivulje nervoze. Ali nekako ne vidim smisla u stvaranju negative unapred, u zabranama. Zabrane samo izrode kreativne načine snalaženja, laganje i slično, i kod dece i kod odraslih.

Pa što ako je Mina nekad živčana i ne radi apsolutno ništa što bih ja htela? Možda je gladna ili nenaspavana ili joj je samo takav dan. Kao da mi sve slušamo… skupim snagu i nađem neko OK rešenje. Bacila je igračke na pod više puta pre nego što sam shvatila da molim te, nemoj bacati igračke na pod njoj baš ništa ne znači. Kao ni sad to pokupi i vrati na mesto.

Umesto da naređujem, spustila sam se s njom na pod i rekla “Hajdemo zajedno ovo pokupiti, ti reci mami gde šta stoji” i na to je odlično reagovala. Igračke sad baca na pod isključivo kad joj se spava, već znam da je to svaki dan oko 18:30, nekih 45 minuta pre nego što uobičajeno legne u krevet. To je njen način da mi kaže „dosta mi je svega za danas“.

Isto je i s prljavštinom i trčanjem i skakanjem. Radimo sve to zajedno da joj pokažem da nije bauk i da joj pokažem kako je sigurno.

Ako krene prema blatu, kažem veselo “A gde ti je lopatica?”, kako bih joj dala do znanja da je to u redu, a pritom je učim kako baratati zemljom. Ali isto tako i kad dođemo kući, kažem “Hajdemo da peremo rukice.”

Pustite decu da istražuju, budite tu za njih da stvorite poverenje, vičite ne baš kad to treba i uživajte u razvoju svojih mališana.

https://zadovoljna.dnevnik.hr/clanak/ne-trci-past-ces-i-isprljati-se-pa-sto-dignut-ces-se-i-oprat-cemo—641567.html

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here