“Vrhunac je poseta logopedu za moga sina bila vreća igračaka. Pre nekoliko godina, kada je moj sin još bio beba, logoped bi došao kod nas kući, vadio bi igračke iz vreće, a moj bi ga sin pažljivo pratio te bi tako vežbali govor. Htela sam da moj sin što brže napreduje, pa sam zapisala imena igračaka koje je u svom radu koristio logoped. Otišla bih u trgovinu igračaka, no skoro pa uvek iz nje bih izašla praznih ruku. Prodavnice igračaka su, čini se, najgora mesta za kupovinu igračaka”, napisala je to Džen Čoi, majka dvoje dece, na svom vrlo posećenom blogu na kojem promoviše edukativne igračke.
IGRAČKE SE PREČESTO KORISTE KAO BEJBISITERI
Ona navodi kako roditelji i prodavci igračaka moraju da razumeju da igračka može biti edukativna samo ako dete, nakon što je uzme u ruku, ima potrebu da postavi pitanja i samo pokuša da odgovori na njih. Današnje igračke su, međutim, mašine koji postavljaju sva pitanja.
Mora da se promeni, upozorava Čoi, i način na koji se roditelji igraju s decom. Za početak, moraju s njima sesti na pod. Roditelji prečesto igračke koriste kao bejbisitere. Dok deca sede na podu i igraju se, roditelji proveravaju elektronsku poštu ili peru sudove. Očekuju da će igračka dete toliko privući da će ono njome biti hipnotisano. Kvalitetne igračke za roditelje su one za koje tvrde da ih deca „ne ispuštaju iz ruku.“ No, svi koji tako misle, greše.
RODITELJI MORAJU SESTI NA POD I IGRATI SE S DECOM
Roditelji se, kažu stručnjaci, moraju igrati sa svojom decom. To je važno za njihovu socijalizaciju, kompetitivnost, odnosno budućnost u celini. Umesto da svu svoju pažnju usmeravaju na „mašine koje govore“, deca bi trebala da vežbaju to da što duže mogu da zadrže pažnju. Ta će veština direktno da utiče na njihovu sposobnost učenja u razredu, a kasnije na veštinu govorenja na sastancima, kao i argumentovanog učestvovanja u raspravi.
Dobra vest je da postoje igračke koje su odlične za kvalitetno učenje. Postoji i niz radnji koje roditelji mogu da preduzmu i bez igračaka. Čoi piše kako je i sama u početku grešila. Na primer, sa sinom, u vreme dok mu je još čitala, nikada nije raspravila sadržaj pročitanog. A kada bi mu kupila neku igračku, stavila bi igračku pred njega i otišla, misleći da je tu njena uloga završila.
Ako je njen sin imao problema s igračkom, rekla bi mu da dete njegovog uzrasta treba da može sam da se igra sa igračkom. To što na kutiji piše da je igračka namenjena detetu starom četiri i više godina, ne znači da dete koje je staro četiri godine i on od šest godina mogu s tom igračkom da urade istu stvar.
PODSTAKNITE DETE NA IGRU KOCKAMA BEZ OZNAKA I KONSTRUKCIJA
Vrlo su dobre edukativne igračke za decu u uzrastu od tri do šest godina svakako kocke. Najbolje su one bez ikakvih oznaka i crteža, jer oznake i crteži deci samo odvraćaju pažnju. Za dete je dovoljno izazovno već samo to da slaže kocke u neku konstrukciju, a da one pritom ne padnu. Stručnjaci ističu kako bi decu trebalo podsticati da se što više igraju kockama, jer im one jačaju motoriku i muskulaturu gornjeg dela tela. Upravo oni mišići koji se tako jačaju deci će kasnije pomoći da imaju bolji rukopis. Što se deca više igraju kockama lakše će kasnije shvatiti i moć gravitacije, te način na koji se nešto strukturira, a da pritom ostane integrisano. Čoi tvrdi i kako roditelji najčešće greše tako što detetu pokažu najtežu radnju koju mogu da urade s nekom igračkom, umesto da mu daju šansu da samo dođe do tog zaključka. To je, upozorava, velika greška.
Roditelji, navodi, s decom moraju da rade tačno one radnje koje je s njenim sinom radio logoped: moraju s njima da sednu na pod i igraju se! Pritom treba opisivati radnje koje radi dete, kao i one radnje koje radi osoba koja se s njim igra. Važno je i ne zatrpati dete odjednom s previše igračaka.
NEMOJTE DA OBAVLJATE RADNJE UMESTO DETETA
U igri s djecom treba biti strpljiv i nikada se decu ne smeju osuđivati. Roditelj nikada ne sme da obavlja radnje umesto deteta. Treba mu pustiti da ono samo dođe do nekih rešenja, ma koliko to iziskivalo vremena. Čoi smatra posebno vrednim igračke geometrijskih oblika, budući da detetu daju osećaj za simetriju i proporciju, sve kroz igru. Vrlo je dobra geometrijska igračka, na primer, kaleidoskop, cev s ogledalima u kojoj se nalaze sitni šareni predmeti, kamenčići, perle, staklena zrnca ili šareni papirići.
Ako ne želite da pogrešite i imate novca da izdvojite, tu su uvek stare, dobre Lego kocke. Kada dete prestane da se igra s nekom igračkom, roditelji najčešće krive igračku. U realnosti niko nije kriv, jer dete ne može da se u svakom trenu osećati kreativno i inspirisano za igru. A kada se deca, pa čak i odrasli, ne osećaju inspirisano, tu prazninu žele da nadomeste tako što će kupiti nešto novo.
Čoi predlaže da se, kada vidimo da decu igračke više ne zanimaju, jednostavno sami počnemo da igramo. Deca će nam se u toj igri spontano pridružiti, čak je poželjno da ih ignorišemo i ne pozovemo na igru. Deca će sama doći, a inspiracija će im se vratiti bez ikakve prisile. Sve što treba uraditi je sesti na pod i početi se igrati. Uvek pali!
PIŠE EXPRESS.HR
