Стигао је септембар – време да се Тоза врати у школу. Једва је чекао крај летњег распуста да види своје другаре и учитеља. Био је пријатно изненађен када је у својој учионици приметио нову девојчицу.
– Добро јутро, децо – рекао је учитељ.
– Добро јутро – весело одговорише сви мрави.
– Срећан вам почетак другог разреда!
– Хвааала!
Својом мрављом руком учитељ је дао знак девојчици да приђе табли.
– Ово је ваша нова другарица Мимоза која се летос са својом породицом преселила у наше село. Надам се да ће јој бити лепо у нашој школи и да ћете се лепо дружити.
Мимози су засијале окице. Била је прилично стидљива и целог лета је размишљала како ће јој бити у новој школи. Ово јој се чинило као сјајни почетак.
– Да видимо с ким ће Мимоза да седи у…
– Ево, са мном – Тоза викну први.
– Одлично! Ионако сам хтео да разместим тебе и Софронија.
Тоза је узео свој ранац и оставио свог најбољег друга да седи сам.
Брзо се сместио у другу клупу поред Мимозе.
Први школски дан је протекао лепо. Нико се ни са ким није потукао, нити посвађао. Сваки мрав је хтео да поприча са својом новом другарицом. Распитивали су се како јој је било у старој школи и да ли јој се више свиђа старо или ово село.
На повратку из школе Софроније рече:
– Е, Тозо. То од тебе нисам очекивао. А мислио сам да си друг…
– Што?! Зашто?!
– Немој да се правиш блесав. Оставио си ме самог у клупи. Са ким ћу сада да причам на часу?!
– Софро, учитељ је ионако рекао да би нас разместио и боље што сам то сам урадио.
– А како си знао, молим те, да ће да нас размести?
– Нисам знао. Ја сам то предосетио.
– Да, да … а ја предосећам да се теби свиђа Мимоза. Јесам ли у праву?
Софроније је остао без одговора јер је Тоза почео да размишља о Мимози.
