Мој тата јаше црнога коња,
Арапа, ватру живу,
путује тата гвозденим друмом,
вози — локомотиву.
Чудан је коњиц у тате мога,
клизи, не иде касом,
за собом вуче стотину кола
и звижди снажним гласом.
Вијори за њим димљива грива,
бела, црна и сива,
брже од ветра по свету јури
коњиц-локомотива.
Журиш се, тата? Шта ли нам носи
гвоздени коњиц твој?
— Погледај, синко, поклони сами!
Возим невиђен број!
Рудари шаљу из црног окна
поклон за снежне дане.
Дајемо, кажу, угљено брдо
за наше малишане!
Танкова ево. Челичне куле!
Мајстора вештих рад.
Армијо наша поклон ти шаље
колектив, сложан, млад!
Вагони ови за неко село
триста плугова вуку,
други у Загреб са житом јуре,
трећи — у Бањалуку.
Имамо најзад пакет мали,
пазите ко га шаље:
„Унуку Живку од баба Цане,
Шабац“ . . . и тако даље.
Од једног лисца крај саме пруге
добих овај податак
пројури, вели, пакет у возу
у њему — печен патак!
