Da li volite da jedete sladoled? U sličnoj poslastici prvi su uživali još stari Kinezi, pre nekih 4.000 godina… Kinezi su mešali smrvljeni led i mleko i tim su se napitkom hladili nakon napornog rada u polju. Sladoled se iz Kine preselio u Evropu i došao skroz do rimskog dvora.
Od svih rimskih careva, najveći obožavatelj sladoleda je bio car Neron koji je terao svoje sluge da mu barem jedanput nedeljno s Alpa donesu malo snega. Taj sneg je mešao s voćem i jeo ga kao najdraži desert. Sladoled je otada postao ekskluzivno jelo u kojem nisu mogli uživati obični smrtnici, već samo kraljevi, carevi, prinčevi i ostali stanovnici dvorova i zamaka. Početkom 18. veka sladoled je došao i u Ameriku.
Prva prava poslastičarnica je otvorena 1776. godine u Njujorku, a otvorio ju je jedan engleski poslastičar koji je svoje umeće spravljanja hladnih poslastica naučio u domovini. Prvi kornet za sladoled je izmislio Amerikanac italijanskog porekla Italo Marićioni. On je nekoliko meseci prodavao sladoled u čašama iz svojih kolica koja je gurao ulicama Njujorka.
Kako su mušterije stalno razbijale čaše i tako otežavale Italu dobru zaradu, domišljati se poslastičar dosetio rešenja i napravio je jestive čašice za sladolede koje su ljudi mogli uzeti sa sobom. Prvi sladoledi na štapićima su se takođe pojavili u Americi krajem dvadesetih godina prošlog veka, a otada se menjaju uglavnom ukusi.
Da li znate da je, prema istraživanjima, najomiljeniji ukus sladoleda na svetu ukus vanile? Čokoladni sladoled je na drugom mestu. Neki poslastičari su toliko hteli da obogate svoju ponudu sladolednih ukusa, pa su napravili sladoled od belog luka, avokada, dinje i kiselih krastavaca. Ako mislite da sladoled jedu isključivo vaši vršnjaci, varate se – više od polovine sladoleda na svetu pojedu odrasli!
