Један врабац јутрос улете у стан,
а Леу не рече ма ни добар дан!
Осетио грануле укусне и фине
и у њима разне здраве витамине.
Одшетао лепо да на миру једе.
Сит поче да цвркуће, на столицу седе.
Кад као на филму, дојурио мачак
кога зову Лео, сив је и дугачак.
Овај хтеде шапом да му перце такне,
ал’ полете врабац и Леу умакне.
Мачор на тераси стражари већ сат.
„Дођ’, пернати! Нећемо да водимо рат!
Ја бих само хтео да се с тобом играм.
Не храним се птицама. Гранулице имам.“
Ал’ не слуша врапче шта мјауче мачак.
Издалека види да је подугачак.
Сад весело цвркуће у крошњи дрвета.
Кад досади, слети на круницу цвета.
А Лео се нада да ће доћи дан
кад ће врабац опет бити прегладан.
Чекаће га упорно још подоста дана.
Одолети неће врапче гранулама.
Ако се појави, Лео ће да преде!
Хеј, неће он никако врапче да поједе!
