Neki lisac kojeg lovački psi behu grdno skolili, uzalud je tražio skrovište u kojem bi bio bezbedan. Kad je već sasvim klonuo, tako da gotovo više nije mogao bežati, ugledao je drvoseču kako radi pre svojom kolibom.
– Sakrij me od pasa, – zamoli ga lisac sav zasopljen – da me ne uhvate i ubiju.
Drvoseča se sažali na lisca i pokaza mu kolibu.
– Uđi, – reče – neću kazati gde si se sakrio.
Samo što se lisac zavuče u kolibu, naiđoše lovci i zapitaše drvoseču:
– Da nisi vide lisca kako beži?
– Nisam. – reče drvoseča, kao što je lisici obećao. Ali samo što to izgovori, pokaja se zbog datog obećanja.
– Ako lovci nađu lisca, – pomislio je – daće mi nagradu! – i zato pokaza palcem prema vratima kolibe.
Lovci ne shvatiše njegov znak, nego svabiše pse i krenuše dalje. Kad iščezoše, lisac se išunja iz kolibe i udalji se ne rekavši ni reči.
– Krasan si mi ti stvor! – doviknu drvoseča za njim. – Zar te nisam sakrio i spasio ti život, a ti ni jednom jedinom reči da mi zahvališ!
Zahvalio bih ja tebi – odgovori lisac – da ti je ruka bila verna kao jezik!