Код чича-Симе из места Чоке,
у тихом крају препуном стоке,
задатак мудри једном донесен:
опиши јесен.
Читаво друштво на рад се баци,
репати, куси, рогати ђаци,
с описом тешким играју жмурке,
волови, коњи, свиње и ћурке.
Уз много зноја и другог трошка
свак јесен мери из свога ћошка.
Ко је у праву, иди па питај!
Ту су задаци, ево па читај.
КОЊ:
Проклета јесен! Шта има горе?
Вози се, вуче, поваздан оре.
Вечито цима уздама Сима.
Ах, кад ће зима?
Једино тада одмора има.
СВИЊА:
Јесење доба с неба је пало,
товиш се, кркаш, прибираш сало,
ово је права земаљска срећа,
ноге све краће, трба све већа,
важна је само препуна врећа.
ХРЧАК:
Кад јесен дође, брат зна шта ради,
команда пада: дружино, кради!
Жито се вуче, кукуруз круни,
подземни амбар ципом се пуни.
Ко се због ове лепоте буни!
МАЧАК:
Јесен у златне удара жице:
дебели миши, још дебље птице,
а месец-буца по небу плови,
жеља ти дође њега да ловиш,
читаве ноћи на крову чловиш.
ЗЕЦ:
Јесен ћеш само једанпут срести,
чучни па бирај шта ли ћеш јести,
свуда се љуља океан трава,
нижу се војске купусних глава,
још само Шаров да чвршће спава.
ЛАСТА:
Јесени ево, пољима руди,
а мене немир у зору буди,
сањам све чешће обале Југа,
далека мора, летења дуга.
Зашто ме мори у јесен туга?
КРАВА:
Шаљу нам јесен добри богови,
куд око бациш — сена стогови.
Прикане драги, мајка ти здрава,
је ли ти жао што ниси крава,
под овим сунцем најлепша справа?
МАГАРАЦ:
Мени се јесен допала јако
па сам пред црквом јуче зањакȏ,
три су ме сата јурили верни,
витлȏ ме крстом црквењак дерни.
Леђима платих свој подвиг смерни.
ЧИЧА СИМИНЕ ОЦЕНЕ:
Коњев задатак не судим строго,
ведрији само бити је могȏ,
оцена: зоби дати му много.
За свињу дајем ово мњеније:
глупо је њено сочињеније,
зато је чека умлаћеније.
Хрчку ћу дати оцену мушку,
платиће горе нег медвед крушку,
док само чича набави пушку.
Мачак је састав прекрасан дао,
у друштво првих мудраца стао,
овако не би ни лисац знао.
Добар си, зече, добро ти име,
оцену спремам још ове зиме,
кад видиш торбу старога Симе.
Ласта нам пише уз тугу лаку,
жицу јој лирску осећам јаку,
она је песник у црном фраку.
Крава, ко крава, сушта је проза,
слова јој личе на стадо коза,
од њених речи хвата ме гроза.
Пре него скочиш, не вичи хоп,
магарче драги, грухнȏ те топ,
не њачи тамо где пева поп.
