Ученици првог разреда Основне школе „Вук Караџић“ из Новог Сада, са својом учитељицом Драганом Ђурица, су на часу српског језика анализирали песму Драгомира Ђорђевића, ” Није лако бити дете ”. Ево како су то прваци објаснили.
Не дају нам да једемо слаткише колико желимо.
Не смемо да кажемо оно што мислимо наглас.
Родитељи свугде иду сами, а ми не.
Смарам родитеље само викендом, а они мене сваки дан.
Они иду на спавање када хоће, а нас терају да идемо рано. Они те буде и мораш одмах да устанеш, а они се излежавају.
Могу да радим шта хоћу тек када они заспе.
МИ пуно учимо, а они не уче ни мало.
Не смемо им сметати када раде нешто важно, а они нама увек сметају.
Они иду зими боси, а нас терају да носимо папуче.
Не желе да ти купе сладолед, а имају пун новчаник пара.
Они једу на троседу, а ми само за столом.
Прелазе улицу где желе, а ми само на пешачком.
Они нас туку, а ми њих не смемо.
Они говоре ружне речи, а ми не смемо.
Неће да нам купе било који телефон, а себи купе ајфон 13.
Они праве селфије, а нама бране.
Ми не смемо да се шминкамо, а маме смеју.
Они смеју да буду на телефону чак четири сата.
Не дају нам да радимо што желимо, а они раде шта им падне на памет.
