Kako razlikovati agresivnost koja je opasna i koja zahteva razgovor i intervenciju od dečačke zaigranosti i aktivnosti koja se posmatraču može činiti kao agresija?
Znate li čega se na velikom odmoru danas igrao vaš sin? Verovatno (i tačno) pretpostavljate da se igrao lopova i policajaca ili Betmana ili rata ili već neke slične igre u kojoj se ubija, puca, pobeđuje… Ako se neke devojčice na odmoru igraju, kuće, verovatno će se naći četiri dečaka koja će upasti i orobiti ih. Takve igre su možda uznemirujuće, ali nipošto nisu neobične. One su, kada je o odrastanju dečaka reč, pravilo. No, ako se tokom tih igara neko ozledi, dečak će upasti u nevolje i verovatno biti proglašen agresivnim. No, da li je zaista reč o agresivnosti? I ima li razloga za paniku?
ŠTA ZNAČI BITI AGRESIVAN?
Prema rečničkoj definiciji agresivnosti, agresivnost su namerni napadi ili neprijateljsko, napadačko ponašanje uzrokovano frustracijom. U stvarnom životu primeri dečačke agresije mogu biti tučnjave, vređanje i guranje koje završava ozledom. Agresija je deo ljudskog ponašanja. Sva ljudska bića imaju sposobnost da se zaštite i napadaju druge kada se nađu u opasnosti.
ZAŠTO DEČACI POSTAJU AGRESIVNI?
Ponekad dečaci postaju agresivni, jer su jednostavno ljuti i ne uspevaju da pronađu drugi način izražavanja svojih osećaja. A neki se mogu agresivno ponašati, dok u stvari uopšte nisu agresivni. Dečaci se često igraju agresivnih igara. Problem nastaje samo ako igra izmakne kontroli.
KOMPETICIJA, MOĆ I USPEH – SASTOJCI DEČAČKIH IGARA
Mnogi dečaci sve gledaju kroz takmičenje i često se igraju na kompetitivan način, na primer, ‘mogu sagraditi viši toranj od tebe’ ili ‘mogu trčati brže od tebe’. Ali te igre moći i dominacije nisu nužno agresivne ako im cilj nije izazvati patnju.
FANTAZIJA NIJE AGRESIJA
Česta dečačka fantazija u kojoj ubijaju loše dečke i spašavaju svet savršeno je normalna. Većina dečaka uzima perecu i pravi se da u ruci drži pištolj. Ako se dečaci igraju igre sa superjunacima, posmatračima se ona može činiti agresivnom, ali za dečaka to je samo način da on zaštiti svet od zlikovaca. To je savršeno normalan način igre koji prestaje biti normalan samo ako dečak nanosi bol prijateljima ili stalno pokušava da dominira. U drugim situacijama postupak jednog dečaka može se protumačiti kao agresivan, jer se drugo dete može uplašiti ili nehotično ozlediti, a u stvari je bila reč o prijateljskoj i zaigranom potezu deteta. Potrebno je razlikovati namerne činove agresije od slučajnih agresivnih ispada u igri.
MALI PROCENAT DEČAKA JE ISTINSKI AGRESIVAN
Iako svi dečaci imaju normalne agresivne impulse koje uče da kontrolišu, samo mali procenat iskazuje istinsku agresivnost i teškoću u kontrolisanju tih implusa. To su dečaci koji ne razlikuju maštu od stvarnosti i koji često udaraju, guraju ili zastrašuju drugu decu. Takvi dečaci imaju slabu kontrolu implusa i ne mogu da zaustavei svoje ispade. I takvi su dečaci razlog za zabrinutost.
Tekst: Dunja Ladić
https://www.roditelji.hr/obitelj/kako-razlikovati-agresivnost-kod-djecaka-od-obicne-zaigranosti/
