Ako nas iko može istovremeno zbuniti i iznenaditi svojim izjavama, to su onda deca! Upravo se u takvoj situaciji zatekla novinarka i kolumnistkinja Jelena Sekovanić.
Šta ona kaže…
“Moj mališan je, u jednom razgovoru vođenom u vrtiću između svojih prijatelja i vaspitača, izjavio kako želi, kad odraste, da bude đubretar. Devojčice su uglavnom poželele da budu pevačice, plesačice i glumice, dok bi dečaci najradije bili policajci, specijalci, astronauti, možda pokoji mehaničar… i jedan đubretar.
Donedavno je i moj sin maštao o karijeri glumca i pevača, pa me sadašnja izjava skroz iznenadila. Njegovo jednostavno objašnjenje bilo je kako želi da bude običan čovek, u tom smislu da zadrži svoju privatnost. Mora da mu se slava naših poznatih osoba učinila prenapornom. Iako veoma primamljiv, ni takav način života nije nimalo lak.
Razmišljajući o njegovim izjavama, moju zbunjenost su potukli čvrsti argumenti da mi je sin na dobrom putu da jednog dana izraste u radnog čoveka.
I baš zato što je „izabrao“ jedno od najtežih i najneprivlačnijih zanimanja koja postoje, shvatila sam koliko drugačije deca mogu gledati ovaj svet i sve stvari i događaje koji nas okružuju. Za većinu odraslih, đubretar je onaj koji nije hteo da uči ili nije imao mogućnosti za školovanje, možda je bio prisiljen da prekine isto ili je možda čak i školovana osoba koja već godinama ne uspeva da pronađe neki bolji posao pa je primoran da radi upravo ovaj.
U dečjim očima, đubretarski posao je super, mada je poprilično težak i nije ga lako obavljati, naročito po snegu i ledu ili po vetru i kiši. Ali mogu se voziti na velikom kamionu s velikim rotirajućim narandžastim svetlom, koji prilikom vožnje unatrag proizvodi onaj zanimljiv zvuk. Naposletku, neko nam mora i kante isprazniti, a kasnije se đubretari brinu da svaka vrsta otpada dođe u svoje reciklažno dvorište kako bi pomogli prirodi u njenom očuvanju.
Za početak, moj sin je shvatio da postoje lakši i teži poslovi, da svako zanimanje ima svoje čari i nedostatke, da je rad ono što nas pokreće i oplemenjuje i ono najvažnije, da nema posla kojeg se čovek treba stideti, ma koliko neugodan bio, ako je taj posao pošten i ako svojim trudom i marljivošću dobijemo rezultate.
Znam da će se tokom njegovog odrastanja još mnoga zanimanja izređati u njegovim mislima. Samo neka želja za radom, napretkom i poštenim poslom ostanu postojani, ma kako daleko nas njegovi snovi odveli.
Nadajmo se da će sreća biti naklonjena našim mališanima tokom njihovog školovanja i prilikom odabira njihovog zvanja.
Neka ih odabrani posao u celosti ispunjava, neka ga rade s puno entuzijazma i pošteno, i neka ne zaborave da budu srećni!
