“Živela jednom devojčica koja se zvala žutokapica.“
„Ne, crvenkapica!“
„Ah, da, crvenkapica. Mama je poslala i rekla joj, slušaj, zelenkapice…“
„Ne, crvenkapice!“
„Ah, da crvenkapice. Pođi kod tetke i odnesi joj ovaj krompir.”
“Ne, rekla joj je, idi kod bake i odnesi joj ručak!“
“Dobro. Devojčica krene u šumu i sretne žirafu.“
“Sve si pobrkao! Srela je vuka a ne žirafu.”
“I onda je vuk upita, koliko je šest puta osam?“
“Nije istina! Vuk je pitao, kuda si pošla?“
„Imaš pravo. A crnokapica mu odgovori… Bila je crvenkapica, crvena, crvena! Da, i odgovorila je, idem na pijacu da kupim paradajz…“
“Ni govora! Rekla je, idem kod bake jer je bolesna, ali sam zalutala.”
„Tako je. A konj joj reče…”
“Kakav konj? Bio je vuk!”
“Tačno. I rekao je ovako, idi tramvajem broj 75, siđi na trećoj stanici, skreni desno, onde su ti stepenice i tu kupi gumu za žvakanje.“
“Dedice, pa ti uopšte ne znaš da pričaš priče. Sve pogrešno pričaš, sve izokreneš. Ali žvakaću gumu moraćeš da mi kupiš.”
“Dobro, evo ti novac.”
I deda nastavi da čita novine.
