U istoj zemlji, u istom gradu, u istom kvartu su živele dve devojčice, učenice trećeg razreda osnovne škole, Josipa i Renata… Njih dve su sve radile zajedno, sem onoga što nisu radile… Između ostalog Renata je igrala u folkloru dok je Josipa trenirala borilačke veštine… Pošto Josipa nije uspela da nagovori Renatu da zajedno treniraju borilačke veštine Josipa je samu sebe nagovorila da počne da igra folklor.
Međutim, tu je nastao problem Josipa nije imala opremu za igranje folklora ali je imala kompletnu opremu za mnogobrojne vrste borilačkih veština od kimona, kombat kombinezona, bokserskih rukavice, nun čaki, raznih štapova, palica… U obziru nisu dolazile njene pantalone, farmerke, trenerke – mogla je jedino da prođe neka suknjica. To je bilo najveći problem jer ratoborna Josipa nije imala ni jednu jedinu suknju, a trebala bi joj i adekvatna majica za suknju koju nema… Jedva je nagovorila mamu da joj sve to kupi tako da nije bilo ni pomisli za pomoć sa mamine strane – čak nije znala ni kako da joj saopšti da će od sada umesto „ratoborne“ devojčice postati igračica folklora…
Što se tiče obuće, dok nekako ne nabavi profi igračku obuću, mogle su da prođu patike…
Josipa je bila spremna da odustane.
„Nemam šta da obučem!“ – promrmljala je, gledajući svoj ormar pun kimona, trenerki i borilačke opreme.
Renata je stajala pored nje i mudro klimala glavom.
„Mogli bismo da pitamo moju mamu da pozove tvoju…“ – predložila je, ali je Josipa odmah odlučno odmahnula glavom.
„Ne! Mama će pomisliti da sam odustala od borilačkih veština, a nisam! Samo… sada volim i folklor!“
Odlučile su da same reše problem. Prvo su otrčale do radnje „Sve za svašta“. Našle su prelepu crvenu suknju – ali bila je ogromna, kao za diva! Prodavac im se nasmejao: „Ova je za neku veliku devojku, a ne za tebe!“
Onda je Josipa videla zelenu suknjicu u drugom izlogu – ali kada su ušle unutra, shvatile su da se boja ne slaže ni sa jednom majicom koju je Josipa imala.
Josipa je uzdahnula: „Izgledaću kao boranija!“
Čak su i kada uspele da pronađu nešto što je izgledalo dobro – plavu suknjicu sa malim cvetićima – primetile da na poleđini ima malu, ali primetnu rupicu.
„To je rupa za luftiranje!“ – pokušala je da se našali Renata, ali Josipin osmeh je bio tužan.
Tada su se pojavili Nemanja i Ivan, dečaci iz petog razreda koji su prolazili pored radnje.
„Hej, klinke! Što su vam tako tužne face? Izgubile ste nešto?“ – zapitali su, malo nadobudno, malo zabrinuto.
Josipa i Renata su ih pozdravile mrštenjem.
„To nije vaš posao!“ – progovorila je Josipa. Ali Renata je bila malo smirenija i ispričala im je celu priču.
Nemanja se zamislio kao pravi istraživač.
„Hm… folklor… moja baka ima svašta!“ – reče ponosno. „Ima ceo sanduk starih stvari na tavanu. Možda ima nešto i za tebe.“
Josipa je bila skeptična.
„Ali ja nisam velika kao tvoja baka!“ – protestovala je.
„Baka je bila mala kao ti kad je bila devojčica. Možda ima nešto i iz toga vremena“ – reče Ivan pametno. „Hajde, pođite sa nama!“
Otrčali su do Nemanjine kuće. Na tavanu, prašnjavom i misterioznom, pronašli su stari kovčeg. Unutra – blistave suknje, vezene majice, čak i cipelice za igru! Nemanjina baka je nekada igrala folklor… Dozvolila je da uzmu sve što treba za Josipu. I ponešto za Renatu…
Vratile su se u folklor grupu gde ih je čekao čika Oleg, vođa folklora. Josipa je obukla nošnju – savršeno je odgovarala! Čak je i majica imala mali vez u obliku cveća, slično Renatinom.
Čika Oleg im je prišao raširenih ruku: „Vidite? U folkloru nismo sami. Mi smo porodica. Ovde igramo i družimo se!!“
A Josipina mama? Kada je videla kako Josipa srećno igra u kolu, shvatila je da njen „mali ratnik“ može biti i nežna igračica folklora – i to je u redu. Najvažnije je da je srećna.
A Nemanja i Ivan? Oni su sada prolazili pored sale i pravili se važni: „Mi smo rešili problem! Mi smo heroji!“
Josipa i Renata su im isplazile jezike i smejale se – ali su im u sebi bile zahvalne.
I tako su Josipa i Renata nastavile da igraju – sada obe u folkloru, srećne i spremne za novu avanturu.
