Home Bajke i priče JAPANSKA BAJKA: TRI BLAGA

JAPANSKA BAJKA: TRI BLAGA

312
0

Neki seljak imao tri sina. Najstariji je bio tih i miran, i svi su ga u porodici smatrali glupim.

Jednom starac reče svojim sinovima:

– Ja sam već star i vreme je da odredim naslednika. Svi ste mi podjednako dragi i nikoga ne želim da uvredim. Idite da tražite sreću na drugoj strani. Svakome od vas daću novca, i ko za tri godine napuni moju ostavu najboljom robom, taj će biti moj naslednik.

Starac podeli novac sinovima i isprati ih. Mlađi sinovi ismejavali su najstarijeg:

– Šta ćeš ti, glupi, doneti kući?

Na prvoj raskrsnici oni se raziđoše i pođoše svaki na svoju stranu. Mlađi pođoše u velike gradove, a najstariji kuda ga oči vode. Išao je, išao i spazio duboku reku bez mosta – most je odnela poplava. Iza reke zeleneli su se lugovi i šume, koji ne služe ljudima, jer preko reke nema nikakvog prelaza. Tada najstariji brat pomisli:

„Treba napraviti most da zemlja iza reke ne bi uzalud propadala, neka je ljudi koriste.“

On poče da gradi most, i tako je radio sve tri godine. Potrošio je sav novac i ostalo mu je jedino to da se vrati kući praznih ruku.

– Eto, – pomisli on – braća će mi se podsmevati, ali šta mogu!

I leže da spava poslednji put na obali reke. U snu mu se javi sedobradi starac.

– Dobro si učinio ljudima, – reče mu starac – ali zaboravio si na sebe. Tvoj trud neće ostati bez nagrade. Evo ti udica. Sutra stani nasred mosta i triput je baci u reku.

Prvi put ćeš izvući novčanik; to nije običan novčanik, treba samo da ga protreseš i iz njega će početi da ispada zlatan novac.

Drugi put ćeš izvući čudesnu testijicu; čim je nakriviš, iz nje će poteći vino i teći će neprekidno.

Treći put ćeš izvući metlu; ona ima prost izgled, ali ima čudesnu moć: napravljena je od grana drveća koje raste na mesecu. Od svakog udarca te metle starci se podmlađuju. Samo upamti – dva do tri puta, ne više.

Ujutro se probudi najstariji brat i pomisli:

„Kakav sam čudan san usnio!“

Pogleda pored sebe, i stvarno – udica je tu. Tada shvati da je to bio proročki san. Stade nasred mosta i baci udicu u reku. Nešto se pomače u vodi, udica se zatrese – i on izvuče novčanik. Otvori ga, strese, a zlatan novac zazvecka na daskama mosta. Baci udicu još jednom – i izvuče testijicu. Iz nje poče da teče vino divnog ukusa – nikad nije imao prilike da pije tako ukusno vino.

Baci udicu i treći put, a metlica već sama po talasima pliva. Zaveza on tri dragocenosti u maramu, zamota udicu na štap i pođe kući. Usput vide da braća idu, a za svakim od njih troja kola robe. Mlađa braća počeše da mu se smeju.

– Gle, naš glupi brat nosi samo udicu. Tako smo i mislili. Za tri godine ništa nije zaradio. Samo je uzalud potrošio očev novac.

Najstariji brat je ćutao i samo se smeškao. Tako su išli do kuće. Starac radosno iziđe ususret svojim sinovima. On je već svakom spremio sobu. Svi rođaci i meštani skupiše se da vide čime će sobe napuiiti starčevi sinovi:

Otvoriše vrata prve sobe, a ona do vrha puna odabranog pirinča.

– Dobro, sine moj, – reče otac. – Pirinač je za seljaka veoma važna stvar.

Otvoriše vrata druge sobe, a ona sva napunjena zamotuljcima svile.

– Mladiću! – reče otac. – Veliko si bogatstvo zaradio.

Treću sobu on nije hteo ni da pogleda, već se okrenu da ode.

– Šta, oče! – uzviknu najstariji sin. – U moju sobu nećeš ni da zaviriš?

– A zašto da zavirim? – upita otac. – Samo da se sramotim pred gostima. Ti si došao samo sa jednom udicom.

– Ne vređaj me! Zar ti ja nisam isto tako sin kao i ostali.

Šta je otac mogao da uradi u takvom položaju. Mada nije želeo, starac ipak otvori vrata treće sobe i, odjednom, otuda kao reka poteče zlatan novac. Zlatnici su toliko jako blještali da su svi morali da zatvore oči. Gosti stoje i od čuđenja niko ne može ni rečida izusti. Tada im reče najstariji sin:

– Uzmite koliko hoćete zlata, molim vas, ne ustežite se! Tamo će još dosta ostati. A posle – hajdemo da se proveselimo!

Gosti počeše da se vesele. Najstariji sin nali svima čudesnog vina.

– Sve je dobro, samo mi je jednog žao – tužno reče otac. – Već sam vrlo star, a kako bih rado hteo da zaigram.

– I za to ja imam leka – reče najstariji sin i udari metlom starca po leđima jedno dva puta.

– Šta to radiš, nezahvalni sine! – začudiše se gosti. Ali kada pogledaše, starac od sedog posta crnokos, bodar čovek – ne možeš da mu daš više od trideset godina.

On skoči i zaigra. Tada svi starci i babe počeše da mole da ih takođe metlicom udari. Stara baba takođe se podmladila, glasno se zahvalila, ali je u sebi gunđala:

– Požali unuk metlu! Mogao me je učiniti još mlađom, da izgledam kao da imam sedamnaest godina.

Svi počeše da igraju, samo baba nije igrala: ostala je sama, a zatim je nekud iščezla. Najzad su se setili babe i počeli da je traže. Gledaju, a od metle beše ostalo samo izlomljeno pruće. Pored izlomljene metle na podu ležala je prazna babina haljina, samo u jednom rukavu nešto se micalo – nekakva beba, koja je plakala.

Šta su mogli da rade; unuci su morali da čuvaju sopstvenu babu. Tako je metla propala. Eto zašto danas starci više ne mogu da se podmlade.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here