Христос се роди, дечице моја!
Христос се роди, будући свете,
роди с’ у доба гоњења сами’
а где се роди? – на простој слами!
И Христос прво био је дете.
Године сваке, а усред зиме,
засија звезда врх нашег стана,
над сваким селом, над сваким градом,
– срећни са хвалом, патници с надом
– негују спомен овога дана.
Народи с’ разни сећају спаса,
језиком својим хвале му поје,
разне су песме, разне су славе,
– а ми у духу Светога Саве
кличемо данас: Рождество твоје!
Христос се роди, дечице моја!
И Христос прво био је дете,
ал’ дете ово чекаху муке,
чекаху патње од сваке руке,
– тако се само стиже до мете.
Дивно је вече бадњега сјаја,
које нам данас срце отвара,
од сваког двора, зграде огромне,
од сваке ниске колибе скромне,
– све саме храмове Божје ствара.
А знате л’, само, шта нам још нуди
топлина ових часова лепи’?
У доброј деци савест се буди,
Христов им пример прожима груди,
– у доброј деци снага се крепи.
Сете се стазе Божијег сина
и одлуче се ходати њоме,
не бојати се никаквих мука,
већ бити чувар и десна рука
ох, роду своме – напаћеноме!
И благо роду где тако бива:
он неће бити ко сува грана,
већ је у цвету његова снага…
Христос се роди, дечице драга,
соколи сиви будућих дана!
