Лепо ли је што смо ми
млади горски потоци.
Нигде ни час не стојимо;
омркнемо, не ноћимо.
Вијугамо тамо – амо,
ливадицу поткопамо;
камен с брда скотрљамо;
ту узмемо, тамо дамо.
Постојимо час у хладу,
откинемо грану младу,
откинемо лешник с леска,
и од сунца снолић блеска.
Кроз ћутање шумско немо
поваздан се ми зовемо,
и грлимо и кличемо;
заронимо па ничемо,
главачке се тад бацамо
у подножје стена само;
а уз пут нас са свих страна
посматрају птице с грана.
