Razgovarali vrapci i senice
kraj ozimice pšenice.
Rekao vrabac tiho, sa setom,
skakućući pod drvetom:
„Imam tri dobra druga čvorka,
tri brbljivka, razgovorka.
Dele ih od mene gore velike,
obale Grčke i Afrike.
Jedva čekam da vetar južnjak dune
i šume budu lista pune,
i polja stanu cvetom da se zlate,
da mi se drugovi vrate.
Čuvam za njih razna zrnca i semenke
i suvi grozd sa evenke.“
Rekla senica u žućkastom gunju:
„A ja jedva čekam žunju.
Doći će valjda krajem februara
drugarica moja stara.
Sačuvala sam njoj i maloj zebi
više nego samoj sebi
slamki, kučinice, kukuruzne brade,
kad stignu, da gnezdo grade.“
