Висибаба Мирка,
фебруарска звончица
стидљиво пролећну
песму свирка,
док смешка јој се улица.
Како је нежна танана и блага,
што је зову висибаба
кад је тако драга?
Какво је то име
и неслана шала
као да је међу цвећем
највећа будала!
Зашто нема име
свеже као ружа,
да латице високо
ка сунцу пружа?
Овако се чини
као седа старица
и сасвим обична
ледена краљица.
Врабац је гледа тужну, бледу:
„Открићу ти тајну једну.
Име ти је скроз безвезе,
ал` си заменила тезе.
Тако си искрена и јединствена,
госпођица снажна,
а не правиш се важна.“
Први пут с радошћу
оборила је главу,
јер је врабац у праву.
Од тог дана поносно
пролећну песму свирка,
висибаба Мирка.
