Често ми бљесне слика
па те се с радошћу сетим,
док тонем у неке бриге
и безначајне туге,
а онда од прелепог лика
раширим руке и летим
и тражим парче среће
испод нестварне дуге.
И пловим чудним жаром
у оне ђачке тренутке
од којих ми срце старо
задрхти ко мало птиче,
па ходам тротоаром
и бројим кораке ћутке,
и склапам делиће драге
из наше најдраже приче.
Па дахом цртам руке,
очи ко кестење зрело,
колена бела ко пена
од страшног водопада,
и чујем умилне звуке,
и видим божанско тело,
ти ниси измишљена?
фалиш ко ваздух сада!
Да ми је да се вратим
у оно трошно доба,
па да те крајичком ока
опрљим преко лица…
И да те до куће пратим
попут оданог роба,
и светлим са истока
сјајем најлепшег свица.
Бани ми док нисам свео
од неке горке сете,
зазвони као звонце
да ти се лепој дивим!
А само сам ноћас хтео
поново да будем дете,
одмрси црне конце
да сасвим не посивим.
Хоћу да будем сена
која те верно прати,
и која вечери ове
стихове болом пише.
Љубави ванвремена
увек ми у старост сврати,
хоћу да те кроз снове
стопута волим више.
