Home Bajke i priče ДАН КАДА ЈЕ ЈУТРО БИЛО СЛОВО – Ђуро Дамјановић

ДАН КАДА ЈЕ ЈУТРО БИЛО СЛОВО – Ђуро Дамјановић

111
0

Давно је било кад се догодила моја прва радост коју увек памтим. Догодила се та радост пре тачно 37 година. Налази се на најлепшем месту успомена, а то је оно место где борави незаборав. А то је најлепши незаборав у Незабораву, јер никад томе незабораву нисам пожелео заборав. А ипак, нисам га се сећао често. Понекад, и ево сад. Стајао је сакривен и од ствари и од времена. Па шта ли то онда беше?
Био је то дан кад су ме уписали у први разред основне школе.
Био је то дан када је целог дана било јуtро. Није било поднева, није било поподнева, није било предвечерја, ни вечери.

Пробудили су ме, биће тачније да нисам ни могао заспати, јер знао сам куд ме воде. Умили су ме водом и зором. Осетио сам дрхтај. Било је то мало страха од невиђеног и жеља за виђено. Тада сам чуо птице како другачије певају. Учинило ми се да птице певају у лету. Чуо сам и славуја, мада славуји певају од листања глога до половине августа.

А тада је први школски дан био 1. септембар. Поведоше ме, Сећам се дрхтаја радости. Дружићу се са словима! Певају ли слова као птице – питао сам. Нисам чуо тада да о томе ишта рекоше. Тек тада сам чуо да су рекли: певају и слова као птице кад постану речи. Сишли смо са брда до реке. Махала ми је таласом и говорила шумом. Зато највише од свега волим реке. Али да кажем ту причу о тој реци. Видео сам тада да река тече према школи, Али, касније, видео сам да река тече од школе. Можда је река текла према школи само онда кад су ме водили да ме упишу у школу, Окренула ток. То није песничка метафора, ја сам стварно тада видео да заједно с нама иде и река.
– Да ли иду и слова у школу? – питао сам.
– Слова? – рекоше.
– Да, слова, да ли и она сада иду у школу?
– Твоја слова сада су у школи и тамо те чекају.
Задрхтао сам, радосно и уплашено. Више од сат времена ишли смо кад видех и рекох:
– Је ли oно горе школа? Јер беше велика и другачија од свих врата и свих прозора.
Рекоше:
– Оно горе је школа.

Tада сам задрхтао од страха и радости; и тај дрхтај увек памтим. Нисам скидао поглед са школе све док је није заклонило друго брдо. Сада је због брда на другу странутекла река. Са мном је сада до школе uместо реке текло слово Р. Слово Р поклoнила ми је река.
Доведоше ме у школу и уписаше. Свуд деца и слова. Други свет одједном! Сазнао сам касније да ми је тада нешто рекло:
– Ако будеш добар ђак, градићеш од слова речи, а од речи опет речи. А ако не будеш добар ђак, од слова нећеш градити речи, него опет слова.

Кад бих ишта пожелео у своме животу поново, једино бих пожелео да се још једном упишем у први разред основне школе. Да кажем на крају тајну о словима. Чим сам ушао у школу одмах сам осетио чудан мирис. Помислио сам одмах: знам, то миришу слова!
Али, то је био мирис табле, мирис креде и спужве. Ипак, дакле, то је био мирис слова. Тада сам задрхтао од страха и радости и тај дрхтај увек памтим.
Уписаше ме у школу, у храм слова.

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here