Sve je više baka koje svoju penziju ne zamišljaju tako da je provedu čuvajući unuke. I dok insistiramo na modernim trendovima i ulasku u novo doba, možda bismo trebali prihvatiti i da su stigle neke nove generacije baka koje imaju druge planove za penziju.
Imam 41 godinu i odrasla sam u vreme kada profesionalnih dadilja nije bilo, odnosno kad ja kao dete nisam poznavala baš nikoga koga je čuvala neka nepoznata osoba. Išli bismo u vrtić ili nas je čuvala baka, to su otprilike bile opcije čuvanja dece dok su roditelji na poslu.
Kad bismo se razboleli, mame su uzele bolovanje i pazile na nas, ali često su mogle mirne otići na posao jer bi decu na čuvanje ostavili bakama u slučaju da žive u istom mestu. Kako je moja mama odavno preminula, ne zamerite ako sam nešto krivo rekla, pišem ovo po sećanju toga doba.
Sećam se da smo živeli na relaciji Hvar – Split. Roditelji su radili u Splitu, a svakog vikenda odlazili bismo na ostrvo zajedno ili bismo mi deca sami išli noni.
Po završetku školske godine celo bismo leto provodili na ostrvu pod budnim okom none i dida, družeći se s još hrpom rođaka. Roditelji bi dolazili vikendima, ali praktično smo bez njih svake godine živeli barem tri meseca.
Nismo samo mi tako živeli, svi su tako živeli. Split bi vikendom i leti postao pustoš, a na ulici je bilo svega nekoliko dece čiji roditelji nisu bili sa sela ili ostrva.
Danas su stvari malo drugačije. Sve više baka (i deda) nije presrećno kad im se najave deca s vlastitom decom i kad treba pričuvati tu decu na dan, dva, nedelju ili mesec dana.
Ne da im se da budu dežurna dadilja, na raspolaganju svetkom i petkom, ne žele više da presvlače pelene, trče za nekim i brinu se o pravilnoj ishrani. Žele na miru da gledaju svoje serije, putuju ili jednostavno budu na miru.
Ne radi se o tome da ne vole svoje unuke, mislim da ljubav nije upitna, ali nove bake i dede su odlučili da promena treba i u porodićnom sistemu koji je uvek računao na baka-servis.
Je li to sebično od njih? Pomalo jeste, ali ne nužno loše. Zašto je pogrešno ne hteti čuvati unuke, danas kad postoji niz servisa s dadiljama, mnogo mlađim i okretnijima, tako da detetu ništa ne fali?
Roditelji mog supruga su “old school” roditelji. Zaista nam puno pomažu, a njihov odnos s našom curicom Minom je predivan.
Mina svako jutro kad se probudi, ako vidi da je spremamo za napolje, viče baka, deda, baka, deda. Toliko obožava da ide kod njih. A kod njih je često, stvorili su tako poseban odnos kakav deca imaju samo s bakama i dedama. Vide se najmanje jednom nedeljno kad ih posetimo nedeljom, a toekom ovih hladnih dana kad smo zbog curenja nosa ili blage temperature izostali iz vrtića često su je čuvali baš oni.
Mama i tata imaju svoj posao, unapred zakazane stvari koje je nekad teško izmeniti u poslednji čas. Stvari se, naravno, otkazuju ako je malo veća temperatura jer ne želimo ipak baki dati malaksalo dete. Normalno funkcionalno dete s temperaturom od 37,7 ne može u vrtić, no može baki. Srećom da može. Nekad imam osećaj da se namerno blago razboli kako bi mogla baki i dedi, toliko im se veseli! Imate sreće, kažu nam mnogi prijatelji.
Jedan nama blizak par ima oba živa i zdrava roditelja u istom gradu, čak su i desetak godina mlađi od naših, no oni se u slučaju bolesti ili neke druge potrebe da im neko pripazi na dete nekoliko sati moraju osloniti isključivo na plaćene dadilje. Kad sam ih pitala kako to, rekli su da su im roditelji odmah na početku trudnoće rekli: Nemojte misliti da ćemo mi dadiljati dete, mi se želimo odmarati u penziji.
I drugi par prijatelja ima slične roditelje koji su izjavili da oni jednostavno ne mogu paziti ni na koga, dok su trećima roditelji rekli: To je vaša obveza, ne naša.
Zvuči možda grubo, no ako se oko puno toga želimo ugledati na zapad i na nove kulturološke promene, možda je vreme da prihvatimo i da se deo baka i deda više jednostavno ne da uvući u obvezu dadiljanja ili kako je jedna od modernih baka rekla svojoj kćeri: Ne želim nakon završetka jedne karijere početi s karijerom dadilje.
Da, dadilje koštaju, isto kao i vrtići. Baka-servis je besplatna opcija.
No ako vaši roditelji ne žele da učestvuju u odgoju unuka tako da su s njima od 9 do 17 sati svaki dan, prihvatite to. Možda su današnji bake i dede nakon 45 godina rada zaslužili da odmaraju bez suviše brige. To što se takav izbor vama ne sviđa, to je sasvim druga stvar.
Znam da vam je teško razumeti i znam da je meni „lako“ jer mi imamo opciju hitne besplatne baka-dadilje, ali da je nemamo, snašli bismo se kao i mnogi drugi čiji roditelji ne žive u istom mestu. Trebamo da prestanemo da očekujemo od drugih da rade ono što bismo mi hteli, makar se radilo o našim roditeljima.
Hvala, Dragice i Boško, što ste divni baka i deda našoj Mini. :*
Barbara Slade Jagodić
https://zadovoljna.dnevnik.hr/clanak/trebaju-li-bake-i-djedovi-biti-dezurne-dadilje—637763.html
