Home Kerefeke poezija ЧУДА У МАГЛИ – БРАНКО ЋОПИЋ

ЧУДА У МАГЛИ – БРАНКО ЋОПИЋ

47
0

Дебела магла вуче се реком,

пена од снега мешана с млеком,

завија врбе копреном лаком,

пернату чавку, зеца са длаком.

 

Стазом се ваља, најезда права,

зави у бело путника мрава.

Дедица Триша код млина, веле,

по таквој магли тражио теле,

кад ево меде у руху мрком

„Ту ли си! — чича заигра брком. —

Сад ћеш чути пошто је лук!“ —

повика старац, па штапом —пук!

 

Причали после, уз тиху кишу:

— Истукло теле старину Тришу,

врућу му, богме, скувао чорбу

и још му, кажу, отело торбу,

у торби било, још и то зна се,

печено прасе.

 

У тој су магли сусрели Жућу,

тражио своју штенару — кућу.

Идући тако, бистар ко овца,

уђе у торбу Илије ловца,

кад тамо, гледај, тако ми свеца,

улови зеца.

 

И тога дана деси се, ето,

ловац у торби донесе псето

зграби га за реп, извуче ван,

па викну громко:

„Ово је сан!

 

Маскиран зека у псећи фрак!

Сад видим и ја: свету је смак!“

На свадбу крчмар креће код знанца,

оседла краву уместо вранца,

па на пут крену у пуној слави,

кроз маглу јаше на брзој крави.

 

Чудан му коњиц не иде касом,

ал зато муче дубоким басом.

Успут на свадби, због чудна госта,

друштво од смеха попада с моста;

једва из воде изишли живи.

— Томе су крчмар и крава криви! —

 

Пребише зато, од гнева злог,

крчмару леђа, а крави рог.

Тражећи гнездо, весела чавка

на главу слети чупавог Славка.

 

„Гле мога гнезда, ала је меко

и још је топло, грејȏ га неко!“ —

ускликну птица, ал у том трену

гнездо се крену.

 

Чупави Славко убрза ход,

љуља се гнездо, пијани брод.

Сирота чавка у чуду била:

кроз маглу гнездо плови без крила

ил можда под њим креће се пањ?

„Зашто сам гнездо стављала на њ?!“

 

Бескрајном траком путање уске

у густу маглу кренуле гуске.

И како иду, од прве стопе,

нестају брзо, просто се топе.

Зачућен газда прогунђа нато:

„Истопи магла гусака јато!“

 

Касније газда у гневу љутом,

по густој магли шибао прутом:

„Ни од кога ја се варати не дам,

врати ми, магло, гусака седам!“

У подне у вис магла се диже,

однесе гуске месецу ближе.

 

Пијан од магле као од вина

воз, мали Ћира, скрену са шина,

пусти се шором, па равно иде

пред кућу трошну старице Виде,

до самог прага споро се пење,

шиштећи дими, хукће и стење.

 

Повика баба:

„Јадна ми срећа,

ето ми старог,

пијан ко врећа!

Опет си капут пропио, авај!

У шталу иди, па тамо чмавај!

Угаси лулу, јадна ти мама,

бојим се да нам не плане слама.

 

Из једне књиге, препуне слика,

девојче неко, чаробног лика,

изиђе крадом, у руху белом,

зави је магла прозирним велом.

Девојче лута и куда крочи

путнику сваком засени очи.

 

А свирач неки, сањало будни

сав је од песме и речи чудних,

скитница вечна, занет и смео,

у магли спази девојчин вео

и за њим пође — шта ли тај не сме!

Незнанку тражи и пева песме.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here