Жена је почињала већ да стари, али је туга што нема деце није напуштала. Млâде се небо и земља сваког пролећа, плоде рибе у води и птице у ваздуху, све улице и све куће пуне су деце, само се у њеној ни дечји плач, ни дечји смех не чује.
Пуна горчине леже жена и усни да је у поље макова изашла. Хладно и чисто било је небо у њеном сну, нигде никога — само макови црвени и лелујави какве никада раније није видела. Чини се да се црвена линија макова пола и плава ивица неба мешају у даљини као да је дуга сишла на земљу, а на високим, сребрнастим стабљикама играчице у црвеним сукњама трепере ли трепере: црвеном колу нигде краја.
— Гле, неки су од њих зрели! — ускликну жена и набра читав сноп макових чахура.
»Могла бих их понети собом!«, помисли и као крилата полете с маковим чахурама у наручју. Над њом је било небо, под њом зањихано поље мака, црвено и бескрајно. Није се питала како то, одједном, лети; куда лети. Летела је ослобођена страха, чак и тежине свог сопственог тела, кад зачу гласак:
— Не стежи нас толико!
— Ко то говори? — жена погледа око себе, испод себе, али нигде никога није било.
»Мора да ми се причинило?« помисли, али глас понови исту примедбу.
Окрену се жена ка месту одакле је глас долазио и виде како из чахура у њеном наручју вире сићушне главе деце. Ој, како су им се смејале очи, блистала лица! Затим, једно по једно поче да се извлачи из чахуре, отреса црвеним крилцима и лети ка земљи. Био их је већ читав рој, али жена је узалуд покушавала да ухвати, да задржи бар једно. Као ветрић су јој кроз прсте промицали, лепршали даље, нестајали. Још је једна једина чахура од читавог снопа била неотворена, а онда се и она распукну и три пара светлих очију погледаше жену. Као малена сунца зрачила су им лица, бљештале очи, жена уздахну.
»Кад би бар једно било моје!« — помисли, састави шаке да их задржи, али и ово троје склизну јој кроз прсте и одлете.
Над пољем макова, све докле је око допирало, лебдело је и играло се читаво јато мајушне, насмејане деце. Како им је смех звонио! Како су, као да је зачикују, кружила око женине главе!
Полете жена да бар једно од њих стигне, али што је брже она летела — деца су све брже одмицала. Коначно их сасвим нестаде. Пред запањеним погледом жене сада је било само празно небо и заталасано црвено поље мака. Од разочарења, од ужаса жена крикну и пробуди се. Низ образ јој је клизила суза. Она подиже руку да је обрише, кад некакав танушни глас рече:
— Пусти ме, сам ћу!
— Ко си ти? И шта ћеш сам? — жена се осврте унаоколо, али у соби никога није било.
— Ја сам твој син! — рече глас и жена на руци, коју је принела образу, осети неки слабашан терет.
Када је боље погледа — виде сузу. Суза се, наједном, распрсну и из ње изађе дечак мален и окретан, али тако прозрачан да се могло гледати кроз њега као кроз стакло. Као кап росе блистао је и смешио се. Жена подскочи од радости, али се одмах затим забрину: шта једу таква малена, светла бића? Како се бране од хладноће?
Све што је најукусније могла да смисли — давала му је, у најмекше и најтоплије тканине га облачила и дечак је растао, али танак и прозиран као воденбиље.
»Биће јачи!« шапутала је жена у себи.
— Биће најјачи! Како је само паметан, како леп! — показивала га је с поносом рођацима и пријатељима, тражећи у њиховим очима искру дивљења за своје дете.
Али, људи су с нелагодношћу склањали поглед, слегали раменима и одлазили без одговора. Дечак је само својој мајци био паметан и леп. Остали су у њему видели мало, слабашно, готово наказно створење. Али, жена је веровала у свог сина. Чак је почела да машта како ће он једнога дана стварати чуда. Зар није, мимо све деце, из сузе рођен?
Али, малишан се плашио деце. Међу њима, у школи или на игралишту, осећао се као међу некаквим суровим џиновима. Једнога дана заплака и одби да и даље иде у школу. Тамо му се сви ругају, ћушкају га и смеју му се.
— Нисам ја за школу, мајко! — рече, сагнувши главу, али жена ни овога пута не одустаде:
— Подигни главу и иди! — рече кратко. — Лепши си и паметнији од свих. Ако те буду гурали — и ти их гурај! Ударе ли те — и ти удари! — жена помилова дечака по глави, поправи му наборе на огртачу и погледом га испрати низ улицу.
Оклевајући, пође дечак. Оклевајући, врати први ударац. И, гле чуда! Други су сада пред њим узмицали. Престаде изругивање и гурање, али читање и писање и даље су за дечака били права мука. Речи учитеља зујале су као мушице око његових ушију: чуо их је, али није могао да разуме.
— Никада ја то нећу научити, мајко! — рече и гневно одбаци књигу, али се жена само саже и поново је стави пред сина.
— Хоћеш! И можеш! Ти све можеш: ти си из сузе рођен! — жена привуче дечака к себи, загледа му се у очи и осмехну:
— Немој то никада заборавити!
И гле, поче да чита, поче да пише, поче да разумева дечак учитељеве речи. Растварала су се пред њим чуда земље као велика, с љубављу написана књига. Нарочито је добро схватио тајне трава и тајне лепе речи, уверен да нема зла које се не може отклонити једним или другим. Је ли чудо што у дом дечака из сузе рођеног поче долазити народ да тражи помоћ за своју болест или тугу?
Постаде славан дечак из сузе рођен, дорасте до младића, али је свеједно био прозираи и мален, као да једино себи није могао да помогне. Девојке су као кроз стакло гледале у њега или мимо њега: ниједна да се осмехне, ниједна да му пружи руку. Младићи су били још суровији:
— Од гуштера змај не бива! — говорили су и смејали се.
Поче да проклиње момак своју судбину, а мајка поникну очима, први пут осећајући да је немоћна да помогне. 3атим се једнога јутра диже још пре зоре и пође у свет да нађе лека невољи.
— Шта да радим? — питала је и дрво, и поток, и звезду, и жабу.
— Где да нађем срећу свога сина? — понављала је, без престанка, док не додија Источном ветру њена јадиковка, па рече:
— Своју срећу твој син мора сам наћи. Ти је не можеш тражити уместо њега, али попни се на Сунчев Брег и питај Сунчеву мајку за савет. Ако она не зна где је срећа твог сина — нико неће ни знати!
— Источни ветар пође за облацима, а жена крете да нађе Сунчев Брег. Нико није знао где је тај Брег, али жена је настављала да га тражи. Преко трња и преко камења, преко ледника и усијаних пустиња ишла је жена не марећи ни за бол, ни за глад, ни за жеђ.
Тако и до Сунчевог Брега стиже. Како је само трептао сав од живог жара саздан! Каква је јара из њега ударала! Је ли чудо што људска нога на њега никада није крочила? Али, не уплаши се жена, не обрати пажњу на жар који јој је скидао кожу са табана и стиже до врха Сунчевог Брега још пре него што је сунце из мора изашло.
— Откуда ти овде, жено? — зграну се Сунчева мајка. — Ко те је пренео? Шта хоћеш?
— Сама сам дошла! — рече мајка. — Тражим срећу свог сина!
— Ти му је не можеш дати! — Сунчева мајка заврте тужно главом.
— Његова срећа је у девојци с цветом у оку, а девојка је у пољу макова зачарана. Да би ти син до ње стигао — ти мораш да нестанеш, мораш да у сунчеву пећ — док сунце око земље не обиђе — голим рукама бацаш жар! — рече строго Сунчева мајка.
— Боље се врати одакле си и дошла. Претешка је цена коју би требало да платиш за срећу свога сина.
Сагнуте главе жена је размишљала, затим рече:
— Платићу је!
— Онда знај да више никада нећеш бити с њим.
— Како ћу знати да је срећан?
— Видећеш га! — у гласу Сунчеве мајке зазвуча туга. — Али, он неће видети тебе. Повероваће да си мртва и у својој срећи заборавиће на тебе. Пристајеш ли још увек?
— Нека буде! — жена уздахну и голим длановима захвати прву гомилицу жара. Како је жарило! Како болело! Са дланова су јој као латице макова отпадали парчићи коже. Гледала их је како падају са висина на земљу и претварају се у црвене цветове мака, али ниједном није јаукнула. Макова је свакога дана било све више. Већ су читаво поље прекрили.
»Као макови у мом сну!« — помисли жена и виде како, крупнији од свих, израста један цвет, а из њега излази девојка с цветом у оку, смеје се и полази к истоку путем којим је жена дошла.
— Твоја је служба завршена! — Сунчева мајка таче женино раме. — Можеш ићи.. — од додира руке Сунчеве мајке жена осети како, наједном, постаје прозрачна и лака. Затим, претворена у најлакши и најнежнији од свих облака, ношена источним ветром, и она пође путем којим је девојка из мака рођена пошла.
Полако, са висина силазила је све ниже и ниже, док не угледа познати предео и родну кућу. По смеху који је оданде допирао схвати да је Сунчева мајка није преварила, и задрхта: желела је да види свога сина, мора га видети, мора, мора.
А када је дошао и тај тренутак, жена сопственим очима није могла да поверује. Зар је могуће? Је ли тај осмехнути момак заиста оно исто слабашно и вечно забринуто дете? Мајка претворена у облак спусти се још ниже: био је то њен син! Смејале су му се и очи и образи. Од среће — жена заплака, а младић подиже главу као да нешто наслућује. Чудо! У ведром, плавом небу сав сребрнаст лебдео је облак обасјан сунцем, а из њега су пљуштале капи кише. Како је која на земљу пала претварала се у крупан и црвен маков цвет. Убрзо се читаво поље око младићеве куће црвенело као да га је захватио неки изненадни пожар. Пун светлости, облак је и даље стајао ниско над земљом и од њега је све, наједном постало благо и тихо. Узалуд су ветрови покушавали да облак понесу собом. Облак је одолевао и променама годишњих доба и ветровима.
Понекад, у зору и у сутон људи су га видели како се спушта тако ниско да је изгледао као да завирује кроз прозор. Ко зна: можда је тако и било, можда се људима само причинило.
Једно је сигурно: нигде на свету макови нису били тако црвени, тако крупни, нити је ико боље од дечака из сузе рођеног познавао тајне трава.
