Home Bajke i priče ЧАРОБНА МЕТЛА – Гроздана Олујић

ЧАРОБНА МЕТЛА – Гроздана Олујић

135
0
Pixabay License

Све прљавији бивао је град, туго црна! Шта се све није покушавало да се он очисти, без успеха: остаци кромпирових љуски, папира, прашине и чађи улазили су људима у очи и у уши, затрпавали улице. Домаћице нису ни отварале прозоре, али ветар је, свеједно, уносио прљавштину у куће. Чинило се да је и снег који пада прљав. И заиста: када се снег стао топити појурили су олуцима и улицама потоци црне, прљаве воде.

Било је жалосно посматрати посивело дрвеће и цвеће које је венуло онога часа кад би се извукло из пупољка. Још жалосније је било гледати старце и децу како се муче да удахну кап ваздуха. Птице, које су преостале, утучено су чучале на голим гранама дрвећа, не усуђујући се да отворе кљун, да полете.

— Ово је неиздржљиво! — рекле су жене не успевајући да кошуљама и постељини врате белину. — Нешто се мора учинити!

— Куцнуо је последњи час! — уздисале су баке и деде, враћајући унуке из шетње са сиво-црном скрамицом на лицу.

— Нешто се мора учинити! — рекли су сви углас, али ни чистачи, ни поливачи улица нису били у стању да потисну најезду ђубрета, мада су даноноћно поливали и чистили. Наслаге прљавштине таложиле су се једна на другу и наочиглед људи расле.

— Ако се овако настави — закључили су грађани и градски оци — ђубре ће нарасти до кровова и затрпати нас.

Сви као један, узели су метле и лопате у шаке, али ђубре је и даље расло, ругајући се свим њиховим напорима. Затворени у куће дечаци су с тугом гледали бивша игралишта, али најтужније је гледао један мали тршавко. Недељама и месецима доносио је болесној суседи хлеб и млеко, а када је дошло пролеће, она му је поклонила прекрасну жуту лопту. Сада та лопта бесмислено чучи под креветом, јер је ђубре прекрило игралишта.

— Еј, да ми је чаробна метла! — уздахну малишан. — Почистио бих све улице, све тргове, сва игралишта и паркове. Баке би имале где да изађу у шетњу, девојчице где да прескачу конопац, а дечаци где да јуре за лоптом… — дечак још и не заврши своју мисао, кад чу како се иза ормана нешто миче. — Шта је сад ово? — трже се малишан, савлада страх и пође ка орману. — А, то си ти решила да се прошеташ? — насмеја се, угледавши једну заборављену метлицу којом је пре него што су купили усисивач, помагао мајци у чишћењу. Умирен, дечак се врати прозору. Али, једва да је часак прошао, а метлица дође до њега, наслони му се уз ногу, па рече:

— Да почнемо!

— Шта? — осмехну се дечак. Била је тако мала, тако стара, једва се њом могао почистити праг или отирач испред врата. Али, била је устрајна.

— Да почнемо, да почнемо! — понављала је. — Важно је почети, даље иде и само… — наваљивала је метлица, све док дечак није с њом изашао на улицу и почео да чисти.

Ој, како су му се смејали, како су му се ругали становници улице, становници града.

— С таквом метлом не би могао ни ципеле да опрашиш! — развалила је суседа уста. — Зар не видиш да јој је душа у носу?

— Ах-хах! — тресао се трбух главном чистачу. — Ту где ми челичним метлама не успевамо да добијемо битку — он улеће у рат с чуперком од метле..

— Ах-хах, хах-ах! смејала се сада читава улица, читав град, а ђубре и прљавштина су расли. Већ су до колена људима допирали, мада су челичне метле и црева пуна воде ступала у оштру, одлучујућу битку. При погледу на њих дечак постиђено саже главу али метлица пркосно рече:

— Пусти их! Нека се смеју. Срца су им исто толико прљава као и улице. Зато и не могу да почисте ђубре! — Метлица у дечаковој руци се покрете и дечаку није преостало ништа друго до да почне с чишћењем. И, гле, чуда! Поче ђубре да бежи пред метлицом: појави се прво као марама, па као омања соба, чиста површина. Дечак настави да чисти, па кад је почистио испред своје куће, он настави да чисти и испред суседских врата.

— Па, шта је ово, људи? — узвикну Главни чистач. — Метлица којом једва можеш отирач да опрашиш — чисти оно што челичне метле нису у стању да очисте. Ту нешто није у реду. — Главни Чистач сумњичаво заврте главом. Гомила радозналаца стисну се око дечака и њенове метле.

— Дај да је видим? — рече један беспосличар. — Пих! Па још моја баба имала је такву метлу и бацила је кад смо набавили усисивач.. — Гомилом окупљених људи просу се смех, а дечак поцрвене. Његова метлица изгледала је, заиста, јадно. Али, чистила је. Чистила! Дечак пркосно подиже браду, а метлица му шапну:

— Не дај се! Не дај ме!

Једва да је метлица и прошапутала своје упозорење, а нечија се рука испружи и извуче метлицу из дечакове руке. Венац окупљених људи узрујано се заталаса.

— Дај ми је, дај! — повика неколико гласова. — Хоћу и ја испед своје куће да почистим! — људи су се гурали, свађали, отимали о метлицу, а ђубре је расло. Али, метлица се од свих отрже и полете увис.

— Гле ти ње! — узвикну гомила разочарано и потрча за метлицом, али метла је, маколико да су је јурили, успевала да измакне. Тако су и до краја града стигли, и ивице се пола дохватили, а метлу нису ухватили. Иза широког пола тамнеле су се крошње дрвећа.

— Ако уђе у шуму — нећемо је више видети! — рече неко. Руља гонилаца се заустави. Високо горе, у ваздуху, заустави се и метла.

— Па шта да радимо? — јаукну једна бакица. — Угушићемо се од ђубрета, ако умакне! Зар не видите да једино она чисти ту где све остало отказује.

— А шта ако је и дохватимо? — присети се неко. — Не можемо чистити сви одједном..

— Па, чистиће свако пред својом кућом! — рече један од градских отаца.

— А паркови, а тргови, а игралишта? — потдсети га други.

— Е, то се нас не тиче! — јави се неколико гласова. — Нека неко други о томе брине.

— Па, не може се тако, људи! — чу се глас неког дедице. — Мој сусед је болестан и ја ћу почистити и испред његових врата, па и трг на углу наше улице ћу почистити. Зар се, пре него је ова невоља наишла, нисмо ту сакупљали свако јутро? Како да га не почистим? — Старац упитно погледа људе око себе, не схватајући зашто му се смеју у лице, све док једна суседа не рече:

— 3ар не видиш да једва ноге вучеш? Тешко да ћеш и пред својом кућом почистити! — Жена се ружно насмеја, али метлица која је стајала високо у ваздуху поче силазити, дође до старца који је хтео и испред туђих врата да почисти, и рече:

— Хајдемо, стари!

Старац се трже, узе метлицу и крете ка граду. Гомила радозналаца пратила га је на одстојању, без речи. Тако су и до града и до старчеве куће стигли. И гле, поново пред метлицом поче да узмиче ђубре. Заблиста улица пред старчевом кућом, пред суседовом кућом, сину трг. Гомилом сакупљених људи прође задивљен шапат. Сви су испружали руке ка метлици, тискали се, гурали једно друго. Али, очистивши трг метла се поново диже увис, па се у благом луку спусти крај ногу малог тршавка. Овога пута нико и не покуша да је отме. Сви су стајали и гледали у дечака, као да очекују нешто, све док једна жена не рече:

— Па, дај ми је, дечко! Очистићу болничко двориште, да би болесници могли да отворе прозор.. — Жена још и не изговори до краја свој предлог, а метлица се подиже увис и крете к њој. Али, тек што јој се примаче, а нечија је рука зграби.

— Прво ћу ја почистити своје двориште, а онда ти чисти цареву царевину! — рече жени један охоли бркајлија и потрча ка својој кући, ка свом дворишту. Али, само што до њега стиже, а метлица му се отрже из руке, и полете ка жени која је хтела да почисти болничко двориште. Узалуд је за њом јурио, узалуд псовао. Метлица му је стално измицала и одлазила онима који су мислили и на друге.

Трчао је и трчао, већ је и оседео трчећи, али није могао да је стигне. Можда још увек трчи, ко зна?

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here