Home Kerefeke poezija BUHA I MUHA – Jovan Jovanović Zmaj

BUHA I MUHA – Jovan Jovanović Zmaj

35
0

Sastala se buha s muhom,
Pa nemajuć posla druga,
Hajd da s’ jedna drugoj ruga.
Tiho buha muhu pita:
„Ao, muho ponosita
što si tako buljolika?“
A muha se ništ’ ne ljuti –
„Kad me pitaš, kazaću ti:
Koliko me vidiš malu,
Ja s ljudima zbijam šalu;
pa im zujim oko uha,
Čovek maše, trepće, duha,
Ljutit skoči da me smlati,
Ja odletim, pa se vratim,
Pa mu sednem besno, smelo,
Sad na lice, sad na čelo,
Sad mu stanem na vrh nosa
A on vikne: gle prkosa!
Sav se junak zapenuši,
Ja odletim – on se ćuši.
A ja onda iz budžaka
Gledam mirno svog junaka
Kako j’ osto pod sramotom
pa se smejem, smejem grotom
Pa od smeha, buho, toga,
Od toga sam buljooka.“
Zatim muha busi kaže:
„Ao, buho, crni vraže!
Tebe crno ruho krasi,
Al’ bih rekla gurava si.
Tako hitra, tako laka –
Pa otkud ti gura taka?“ –
Tako pita vraška muha.
Odgovara crna buha:
„Istina je, nije šala,
Ja sam sitna, ja sam mala,
Al’ je poso moj viteški,
Ja ti dižem teret teški,
Nema truta ni levente,
makar bio od dve cente,
i još teži može biti,
buha će mu nahuditi.
Kad zahrče o ponoći
Ja polako na njeg skočim,
Slušam kako slatko spava
Dokradem se do rukava,
Pod košulju milim, šetam,
Al’ još neću da mu smetam,
Već pod leđa kad mu stignem,
Oduprem se – pa ga dignem.
Sad pomisli: Buha kleta
Digne centu sa kreveta!
Sad si čula  što sam rekla
I kako sam guru stekla.“
Pokloni se muha busi,
Pokloni se buha musi:
„Baš ti hvala na toj kaži!“
Pa odoše – sad ih traži.

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here