Home Bajke i priče BAJKA O ORLU (Finska)

BAJKA O ORLU (Finska)

96
0
Pixabay License

Miš i senica rešili jednom da zaseju njivu. Posejali raž i ona je odlično ponela. Kad stiže jesen, požnjeli raž srpovima, povezali je u snoplje i složili u krstine.
Kad se raž osušila, odneše snoplje na guvno. Sutradan podeliše zrna, sve zrno po zrno, jedno jednom, drugo drugom.
Ali kad podeliše svu raž, jedno zrno preteče. Sučući brkove, miš će senici:
– Ti si pojela jedno zrno, inače ne bi jedno preteklo. Senica se na to naljuti i zacvrkuta:
– Sam si pojeo to zrno.
Ali miš ne htede da primi krivicu na sebe, nego i dalje optuživaše senicu.
Senica se još više razljuti te zaciči:
– Ako sam ga ja pojela, onda da zaratimo! Neka dođu sve ptice da ratuju na mojoj strani.
I tako se zbog jednog jedinog zrna raži izrodi rat između ptica i četvoronožaca.
Skupiše se velike i male životinje i divlje zveri, a od jata raznih ptica nije se videlo sunce.
Nastade tada strašno urlanje i zavijanje, a perje je letelo na sve strane. Tukli se, tukli, tukli dugo, ali ni jedna strana ne mogade da pobedi.
Na kraju dolete ogroman orao te se i on umeša u bitku. Uz njegovu pomoć pobediše ptice, a zveri, razderana i počupana krzna, podvivši repove, pobegoše u svoje šume glavom bez obzira.
Za vreme bitke jedan medved ipak nekako uspe da ujede orla za krilo, te se on, ranjen, spusti na veliku brezu kraj neke kolibe.
Čovek koji je živeo u ovoj kolibi, u svitanje zore krenu u lov pa spazi na brezi ogromnu pticu. Pomisli da to đavo sedi na drvetu, te opali iz puške. Orao ništa ne oseti, već samo okrenu glavu i ljutito pogleda čoveka.
Čovek priđe bliže i opali još jednom, a orao opet samo pokrenu glavom: sačma mu nije naškodila.
Čovek sasvim priđe brezi i puška puče po treći put.
Tada progovori orao:
– Zašto pucaš na mene? Kakvo sam ti zlo učinio? Ako si valjan čovek, ti me skini sa ove breze, odnesi me kući pa me leči dok ne ozdravim. Tvoj ću trud stostruko nagraditi.
Čovek malo razmisli, pa pomože ptici da siđe i odnese je u svoju kolibu.
Ali njegova se žena razljuti i odmah poče da ga grdi što je doneo u kuću takvu neman.
– Ona će nam pojesti sve živo u kući – gunđala je stara – a kakve koristi od toga što ćeš hraniti ovaj gadan kukasti kljun?
– Ptica je obećala da će platiti za negu – odgovori čovek.

– Ona će nas stostruko nagraditi ako je izlečimo.
I čovek nije obraćao pažnju na ženine reči, već je negovao i hranio orla, sve dok nije počeo da se oporavlja.
Posle mesec dana, orao zamoli čoveka da ga pusti da pokuša može li već da leti.
Iziđoše na poljanu. Orao raširi krila i pokuša da leti, ali uzalud: krila mu behu još veoma slaba.
Zato on zamoli:
– Hrani me i neguj još mesec dana, pa ću ti platiti što sam obećao.
Čovek je i drugih mesec dana hranio i negovao orla, iako je svaki dan slušao grdnje svoje žene.
Najzad orao potpuno ozdravi, rane mu prezdraviše i krila očvrsnuše pa se poče spremati za povratak u svoju zemlju.
– Kuća mi je daleko – reče orao čoveku. – Zakolji još jednu kravu iz tvoje staje i daj brašna iz ambara. Ja se moram dobro najesti da bih mogao leteti do svoje kuće.
Čovek uradi sve po njegovoj želji. Kad ptica pojede polovinu mesa i brašna (polovinu je ostavila za put), ona reče:
– Sada ćemo poći na dalek put, sedaj mi na leda i drži se dobro.
Čovek posluša, uhvati se čvrsto za perje, pa ogromna ptica uzlete.
Leteli su, leteli, tek orao zapita čoveka:
– Šta vidiš ispod nas? Čovek pogleda dole i odgovori:
– Vidim kako nešto sija kao srebrni novčić.
– To je more – odgovori orao i u isti mah zbaci čoveka sa svoga vrata.
Čovek polete kao strela naniže; ali orao ga nije napustio, već je strmoglavo leteo pored njega i prihvatio svog spasioca baš kada je upao u more do kolena.
– Jesi li se uplašio? – zapita orao čoveka.
– Toliko sam se uplašio da mi je srce stalo – odgovori čovek.

– Zašto tako surovo postupaš sa svojim spasiocem? Zamalo nisam umro od straha.
A orao reče:
– I ja sam se uplašio kada sam, onako jadan i ranjen, stajao na drvetu, a ti pucao tri puta u mene, ali nisam zbog toga izdahnuo.
Na to orao opet polete u visine, tako da more ponovo izgledaše kao srebrni novčić. Tri puta je tako zbacivao čoveka sa svojih leđa u more, ali bi ga svaki put zgrabio pre no što bi ovaj potonuo. To beše osveta za ono što je čovek tri puta pucao u bespomoćnu ranjenu pticu.
Leteli su sve dalje i dalje, pa orao reče čoveku:
– Pogledaj dole i reci vidiš li što? Čovek pogleda i reče:
– Vidim neke dvore od bakra kako se presijavaju na suncu.
– To su dvori moje mlade sestre – objasni orao pa polete dole i spusti se na zemlju.
Ptica reče čoveku da ode u bakarne dvore i zapovedi:
– Kada uđeš i kada te zapitaju odakle dolaziš, odgovori da dolaziš iz zemlje Finske. A kada te moja sestra zapita da li si joj video brata orla koji je odleteo u Finsku da ratuje zbog senice, nemoj ništa odgovoriti dok ti ne obeća veliki bakrač iz podruma.
Čovek učini sve kako mu je orao naredio. I zaista, gospodarica bakarnih dvora zapita:
– Znaš li nešto o mom bratu koji je pošao u rat zbog senice?
Čovek joj odgovori:
– Ja znam, ali ti neću reci dok mi ne daš veliki bakrač iz podruma.
– Neću ti ga dati, to je najskupocenija stvar u celom dvoru – odgovori gospodarica bakarnog dvora.
Čovek se vrati praznih ruku orlu i ispriča sve kako je bilo.
– Ne mari – reče orao. – Produžićemo put do moje srednje sestre, koja živi u srebrnim dvorima.
I tako letahu dok ne doleteše do srebrnih dvora.
Orao naredi čoveku da ude u dvor i zatraži srebrni kotao, ali se on i otuda vrati praznih ruku, kao i iz bakarnih dvora.
I tako oni produžiše put dok ne doleteše do zlatnih dvora, u kojima je živela najstarija orlova sestra.
Tu čovek najzad dobi ono što je tražio. Gospodarica zlatnih dvora donese iz podruma zlatni kotao i predade ga čoveku, a ovaj pozove orla da uđe.
Orao ispriča kako ga je čovek lepo negovao kada je bio ranjen u krilo. Drugovi, čovek i orao, ostadoše tu da se posle dugog i teškog puta dobro odmore. Da bi se odužila spasiocu svoga brata, gospodarica zlatnih dvora gostila je i nudila čoveka što je bolje mogla.
Međutim, u dalekoj Finskoj, senica i miš ponovo zajedno iskrčiše njivu i zasejaše raž. Opet izbi među njima svađa zbog jednog jedinog zrna koje je preteklo posle deobe. I oni opet objaviše rat, i opet doleteše sve ptice nebeske i dotrčaše sve zveri šumske.
Kada ptice počeše da gube bitku, dolete soko i pozva orla u pomoć.
– Ja nikako ne mogu da pođem u taj rat – odgovori orao.

– Prvo moram da vratim svoga spasioca njegovoj kući.
– Zar da vodimo računa o čoveku kad je u pitanju sreća čitavog ptičijeg roda! – nagovarao ga je soko.
Na to orao ostavi čoveka u zlatnim dvorima i opet pođe u rat.
Dugo je živeo čovek u dvorima, ali ga želja za kućom nije napuštala, te se poče spremati za put. Orlova sestra dade mu dosta hrane i, pokazavši rukom na zapad, reče:
– Ako budeš deset godina išao u tom pravcu, možda ćeš stići svojoj kući.
Čovek pođe na zapad noseći punu torbu hrane na leđima i zlatni kotao pod miškom. Put je bio težak i postajaše sve teži, jer je bilo velikih jezera, zaliva i močvara koje je morao da zaobilazi.
Išao je tako dugo, dugo, dok ne poče da sustaje pod teretom, te u nemoćnom besu lupi zlatnim kotlom o smreku. U taj tren stvoriše se pred njim zlatni dvori i mnoge sluge.
Tako čovek poče da živi u zlatnim dvorima. Zapovedao je slugama i razmišljao: „I ovde je dobro, samo da mi je još žena tu pored mene“.
Ali već prve noći čoveka probudi neka lupa i začu promukao glas:
– Smesta skloni tu svoju kuću sa moje staze, ja neću da obilazim oko nje.
Čovek ustade i iziđe u dvorište da vidi ko to diže toliku graju. To beše glavom veliki zao duh.
Čovek se ne uplaši, već ga zapita:
– Kako da premestim svoje dvore sa tvoje staze? Bili su u zlatnom kotlu, a ja ne znam i ne umem da ih stavim natrag.
– Ali ja umem – odgovori zao duh.
– Kakvu nagradu tražiš za to? – upita čovek.
– Sada neću nikakve nagrade – odgovori zao duh – ali obećaj mi da ćeš mi dati ono što je bilo sakriveno od žene kada si krenuo na put sa orlom.
Čovek razmisli trenutak, ali se ne mogade setiti ničega što je ostalo sakriveno od žene, pa zato pristade na pogodbu. Osim toga, bi ugovoreno i to da ga zao duh vrati u rodni kraj.
Zao duh pristade da vrati zlatne dvore u kotao, a čovek morade da okrene leđa da ne bi video kako on to radi. Čuo je samo neku lupu i zveku zlata, i dok bi lupio dlanom o dlan, zlatni dvori bili su opet u kotlu.
Tada zao duh sa strahovitom brzinom odnese čoveka u Finsku. Postavi ga na samu među njegove njive, okrenu se i reče:
– Ja sad idem, a ti ćeš već ispuniti ono što si mi obećao.
Kad čovek uđe u kuću, vide da mu je žena rodila lepog sinčića. Sad se preplaši misleći: „Ala je zao duh bio lukav, eto šta je bilo sakriveno od žene, obećao sam rođeno dete zlom duhu! Ali tu se ništa više ne može popraviti“, pravdao se čovek pred samim sobom. „Sad imam zlatne dvore, a izgubio sam sina“.
Čovek opet udari iz sve snage kotlom o smreku, i opet se, kao i pre, stvoriše zlatni dvori. Tako su on, njegova žena i njihov sinčić vodili bezbrižan i veseo život.
Dečak je rastao i s vremenom se razvio u lepog i zdravog mladića.
Jednog dana, kada je dečko napunio šesnaest godina, ode slučajno pod prozore babe vračare i udari iz šale nekoliko puta štapom u staklo.
Baba vračara se razljuti i poče da viče:
– Idi svojim putem, ti što pripadaš zlom duhu! Razbićeš mi prozor! Idi zlom duhu, njemu si i obećan! Na to dečak ode kući i upita oca:
– Da li je istina to što kaže baba vračara, da si me obećao zlom duhu?
Nemajući kud, otac ispriča kako se to desilo. Tada dečak stade razmišljati:
– Bolje da sam odem zlom duhu, i tako moram kad-tad k njemu.
Zatim poče da se sprema na put. Oprosti se od roditelja i krene.
Kad dečak stiže u zamak zlog duha, domaćina ne beše kod kuće. U zamku ga dočeka lepota devojka. Kada devojka ugleda mladica, uzviknu u čudu:
– O, mladiću, lepi mladiću, zašto si dobrovoljno došao? Kada zao duh stigne, on će te ispeći i pojesti.
– Neka me pojede – odgovori mladić – jednom se mora umreti.
– Videćemo – reče devojka – pokušaću što mogu da se odavde izbavimo.
Uto vrata strahovito zalupiše i zao duh ude u kuću. Pogleda ispod oka mladića i reče:
– Dobro je što si sam došao. Ako uradiš ono što ti kažem, možda te neću pojesti.
Zatim odvede mladića na obalu reke i naredi mu:
– Do sutra ćeš podići most preko reke, bez ijednog stuba, da mogu konji i kola prelaziti preko njega.
Mladić se ne uplaši od zadatka, već ode devojci pa joj ispriča šta mu je zao duh naredio.
– Idi spavaj, ja ću se već postarati – odvrati mu devojka.
Kad mladić zaspa, devojka uze iz knjižnice zlog duha knjigu u kojoj je pisalo kako se može sagraditi takav most. Pomoću čarolija iz knjige, devojka sagradi preko reke most bez stubova, pa u svitanje probudi mladića i reče:
– Most je gotov, uzmi metlu i idi pa ga pometi da daske budu čiste. Kad zao duh dođe, misliće da si baš sad posao završio.
Mladić uze metlu i ode da pomete most. Kada zao duh dođe da pogleda šta je uradio, reče mladiću:
– Biće da si pametan momak, kad si uspeo za jednu noć da sagradiš most. Neću te još pojesti, ali moraš i drugi posao da uradiš, a on je teži od prvog. Ne uradiš li, poješću te. Zatim zao duh pruži mladiću pregršt raži u zrnu i reče:
– Zasej ovo zrnevlje tamo na onoj njivi, ali tako uradi da već sutra od mlade raži bude ispečen hleb.
Mladić primi seme pa ode devojci i ispriča šta mu je zao duh naredio.
– Ne brini – hrabrila ga je devojka – idi mirno spavaj, valjda ćemo se i ovaj put snaći.
Mladić se pokri preko ušiju i zaspa, a devojka uze zrnevlje u šaku, pa ode na njivu i pozva u pomoć ljude iz podzemlja.
Pritekao narod podzemlja u pomoć; jedan je orao, drugi drljao, a treći sejao. Posao je brzo odmicao, i kad su petli zakukurekali, raž je već bila zrela za vršidbu, a u zoru je devojka već mesila hleb od nove raži.
Žvaćući i mljackajući svež hleb, zao duh postavi mladiću i treći zadatak.
– Napravi čun – reče on – koji će ići i po zemlji i po vodi i biti brži od mog najboljeg ždrepca.
Pomoću čarolija iz knjige devojka sagradi čun koji je išao i po suvu i po vodi.
Zao duh dođe da vidi čun i reče mladiću:
– Pametan si ti, čak i pametniji no što sam mislio. Dovedi sada mog najboljeg ždrepca iz konjušnice pa da vidimo može li ga čamac prestići.
Mladić ode u konjušnicu i osedla najboljeg ždrepca što ga je imao zao duh. Ali ga ne izvede onamo gde je bio čun, već pred kapiju dvora i pozva devojku:
– Dođi brzo da bežimo!
Devojka dotrča, a mladić je posadi ispred sebe na konja, pa kao vihor poleteše iz zamka zlog duha.
Kad poodmakoše, mladić reče devojci:
– Pogledaj unazad i reci vidiš li što? Devojka pogleda pa reče:
– Čini mi se da vidim ogroman ognjeni stub kako juri za nama.
Od silne trke, konj beše sav u peni i poče da posustaje, te mladić progovori:
– Sprema nam se veliko zlo, nećemo još dugo izdržati. Behu stigli na obalu jednog jezera, kad devojka reče:
– Zaustavi ždrepca ovde, ja znam šta ćemo.
Mladić zaustavi konja i spusti devojku na zemlju, a ona mahnu maramom po vazduhu, te se oboje pretvoriše u dve velike štuke i skočiše u jezero.
Odmah zatim stiže na jezero zao duh. On stade njušiti vazduh pa poviče:
– Uhvatiću ja vas, makar popio celo ovo jezero.
I zaista: leže potrbuške na obalu jezera i poče da ispija vodu.
Pio je tako, pio, pio, pio, pa se od vode toliko naduo da je na kraju pukao i izdahnuo.
U međuvremenu, devojka i mladić opet se pretvoriše u ljude i ponovo uzjahaše ždrepca.
Mladić odvede devojku svome ocu u zlatne dvore, gde verovatno i danas žive srećno i veselo.

SAŠA BOOKS

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here